Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

sućnosti sklada izmedu mutarmicc Života i primcipa Obicktvme realnosti stvarnosti (Kileža) leži temeli i uzroci njegovu krahu (idemom i Zbiliskom). On ic stopostotno destruktiyan elemenat, anarhista (patnik) svih vremena i poredaka, koji mora nužno da se zadre o kelute društvenog stroja (Hackel), i da sć surva kao lepir umištenih krila, kao krojač Primiatin, kome ie pod mogama izmaklo dno (Hremburg) ili xao mehaničar Leonardo da Vinci, koji ıe htio da zavlada poput pt.ca prostorom: (Kcereškovskii). Erenburgov roman ic prema tome pakušaj osvijetijenia Spora, IZmedu takve ličnosti i obijektivme stvarnosti (s kojom nije znao da se sclidariše). U središtu ie skopa Mihajlo Likov, reprezentant ijedne vrste, tip samgca, m pravilu organski HOepVveZzamnorz ii sa svijetom, mi sa "ljudima (otuda ulilitavistićki solipsizam), a Oko jea, i radi razumjievamja njega samog, ostali sv.iet (ne kao štafaža, već kao. punmovrijedni faktor). Erenbure, — #kojegz bi se roman mogao. nazvati psihološkim Životopisom pojedinca ls lIpsilom, ali svakako po jedinca, me postupa poput (ma primicr) irancuskih romanopisaca »psihcloga«, kojih se, izgleda, okolina, što okružuje njihove iunake, savršenoišta ne tiče. Izbor samog ijiwmaka, prototipa duševne komplikovanosti (plod iedne ćudnme i paradoksalne civ.lizacii{e), navodi u diclo sparnu atmosferu, dobro poznatu iz salonskih romana evropskog zapada. 5 druze strance obilieženo mu ic dielo markantnim ı jednostavnim crtaniem konstruktivnih linija, značaikom ruskoz proletera aktiviste. (Jednu smo Šestinu globusa osvojili, ioš pet Ššestina da osvojmo, pak da zemliu preoremc, ı Stvar ıc gotova!)

Naročito ie obiliežie ovih i ovakovih (psihološko- individualistićkih} romana, da u njima može autor pomicati lica poput marioneta, a da ipak redmnia, iunak, muilie, cstanu u gramicamia pristoinih miozućnosfi i »Haravnosti« (Meka se nađe ma i iedan mierodavni kontrolor za božanski nedokučive puteve liandske duše!) Francnzi primicerce toplo preporučaiu paradoks i »imteresantnu izmimku« kao temeli »ćistog romana«. Ia se Erenburgz (u posliednie vrijeme, a i za pisania našec romana, Parižanin) poveo stopama književnika top »smicra«, ne bismo mogli ı niegovu Likovu nazrijevati tip ie:lne vrste. A on to bezuvietno jest. I zato u svem tom: mnmiegovom nacko paradoksalnom razvoju i raspletu (skok u dubinu) ima logike, ima polazna tačka, razvojna liniia (komplikovano-nepravna parabola) ı zaglavak.

Polazna tačka Mihaila Likova ie bileda, siva i dosadna. PraskoZorice miegova Života mile se ZDilo »iu znaku sunca« (za razliku. na Drimer, od Louisa XIV., francuskoez »kralia-sunca«, on le sunce OtkRrio tek u prešiberskoi eri svojih dvadesetipet godina, pobiecavši, s osamdeset červonaca. ı džepu, na ladanie). Prašna ulica. blatna pseta, šugave mačke i druga meka gamad, kumovali si niegovu dietinistvu gcorkijevski teških impresija. U sredini sitmičavih malograđama rastao ie On, Drostanm, samostalno, aktivan, revoltno grabežliv i osveiliw (od misli do ostvarenia iedan ie korak), čuvaiući liubomcrno tainu svoie posebnosti. U tci pomni za pritaieniem mutrince licmia toliko vlastite liubavi i samonobraženja, koliko se u mnioi manitestuie bojazan, da, drugom ne dode do sviiesti niegovVa nesređenost i nemir. Ofuda strah pred širokim plećima brata mu "Tiomke, instinktivan strah suptilne barokno-istančame Destemelinosti od dodira sa korienitim mriasivom stvarnosti.

On nema kolektivnogz instinkta, koi Tiomiku vodi ioš prile revOluciie u komunistički Jogzor. Niezov. ie put zaseban, upirući se Ha »SVeIOSt svog individualiteta«: sociialpatriofske Trsze privlače ga manie u KologKerenskijevaca, nezo Što ga baš tamo dovodi zebnia pred glomazicn iednostavnošću i mašinskom disciplinom boliševika. On ne može da stupi u redove »socijalnih mašina« zaokupliene sitnim radom«:; niegove rHke traže intenzivno zaposlienie, doživliai. — A zapravo ne znadu što iraže..

Uto dolazi susret s revolucirom, svemoguće i sveobaraiuće vladarice osiećainih ulidi. On me stoj više (mudro kritikuiući) izvan mic. OD

204

\