Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Lanci su teški, spasti se nećeš, tek vikati možeš, bez da se krećeš. Sad prvoz, pa drugog i trećeg proburazi mač. Ništa ne pomaže ti plač. Vidiš im krv gdie mlada u blatu se valiaVidiećeš kako se žalosno kalia kralievstvo naše i rod naš snažni ko div. A onda ti uzeše očni vid. Sad sviiet ti ie SiV. CEDEKIJA (pao ie na nasloniač tapkajiući oko sebe kao sliiepac; zatini podiže ruke kao na molitvu): Milost, milost! JEREMIJA: Tako ćeš zvati u viečnu noć, al pomoć sa neba ti neće doć. Jer Bog oprostit onom nikad neće ko iz obiiesti mu zgazi sveti grad u smeće. Baciće te među crve, zmiie u kojima se gad naiveći kriie, baciće te među bolesnike što od gube pate. među nečistima, krastavima biće ležai za te. Baciće te među svrab i šugu gdie izrodnici valiaiu se blatom, trpe kugu. I sliicpi prosiak bićeš, nailadniii od svih bogalia, stran ćeš lutat svoiom zemliom, udovom bez kKralia. I ko te sretne pa ti priđe bliže i ugleda zdie po tebi gamad crna gmiže i vidi da si nekoć u Cionu bio krali uzdignuće šaku kao mali zavikaće strašno iza glasa: Cedekiia, kraliu, proklet bio ti bez spasa!

CEDEKIJA (kao smrvlien tim riiečima steniući leži na nasloniaču; onda se polagano uspravlia i gleda Jeremiju smeteno i s nekim svetim strahopočitaniem): O, Jeremiio, kakva ie moć tebi dana! Ubio si snagu u moioi krvi, uledenila mi se i ukočila moždina. Grozovite su riieči tvoie, o Jeremiio!

JERFMIJA (ekstaze ie s niega nestalo: i siai se na očima ugasnuo): Slabačke su moie riječi, Cedekiio, nemoćna ie moia moć. Ja tek znati mogu, ali promiieniti ne mogu!

CEDFKIJA (potresen): Zašto nisi prile stupio preda me?

JERFMIJA: Bio sam uvijek spreman i čekao te. Ali ti me nisi tražio mi našao.

CFEDFKIJA: Biće da ie to volia Božia! (šutnia: Cedekiia se polako diže i prilazi Jeremiji): Čui me, Jeremiio: ia... ti.-. vieruiem!... Grozovitiie si mi navijestio, negoli ie ikad naviješteno kojemu kraliu Jisraela — pa ipak ia ti vieruiem! Grozom si smrvio moie srce, pa ipak ti to ne zamieram. Neka između nas više ne bude svađe u sjeni smrti. Siđi, odakle si i došao. Neka ti daiu najboliu hranu: ia hoću posliednii komadić kruha sa svoga stola s tobom da podiielim. I niko do Boga neće znati za naš razgoVvOT.

(JEREMIJA hoće da pođe).

CEDFKIJA (bolno): Jeremiio! Ta mora li se zbiti? O, Jerusalime, moi Jerusalime! Ne možeš li, Jeremiio. odvratiti usud?

JERFMIJA (mračno): Mora da bude! Ja ne mogu ništa da odvratim. Moia ie zadaća da navijieštam. Jao nemoćnima! ·

CEDEKIJA (šuti, onda usrdno): Jeremiio, nisam ia htio! Morao sam naviiestiti rat, ali liubio sam mir. I liubio sam tebe, viesnika mira. Teška srca uzeh

260