Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

tiv u, samostalan poticai da sc nešto uradi. "Ta pojava veoma ice Žalosna.

Vierujem da nema medu nama mikoga koji si ne bi bio sviiestan funkciie dieVoiaka u našemu pokretu. Možda sadašnii zastoj našega omladinskoga htiienjia, o kojeni svi pišu i pričaiu, imade veliki dio svoga uzroka u tom posvemašnjem zataieniu :ktivnosti naših dievojiaka. — Dievojka imade u prvome redu zadatak rada s dicecom. Istina ie da i naši dečki mogu da vode dječje kvuce, ali ia mislim da su spremne djevojke kudikamo pozvaniie za tai rad i da je dobro oteretiti naše dečke koji se mogu onda više da posvete drugom važnom radu. Cionistička odgoia diece ne može da sc ograniči na učenice nekih podataka o našemu pokretu i povijesti našega naroda, već ta odgoja mora biti liudska, bratska. Našoi djeci niie dosta. ako znadu imena nekoliko palestinskih koloniia i godine njihova osnutka, mi im moramo dati nešto više: dul bratske liubavi, osjiećai za našu zajednicu, svijest vedrine i volie za rad. A tai je DOsuo vrlo mučan i osietliiv. Neizmjierno minogo strpliivosti treba za ni. Dievoike su predestinirane za takav rad već od prirode, ier su po svojoi prirodi niežne i Strpljiive s diecom i jer se mogu uživieti u Sve taime i želie malene diečie duše. No osim prirodne sposobnosti dievoiaka za rad s našom d:ecom treba ioš i izviesna sprema. Ta sprema uglavnom se može da stiče vlastitim radom. Nešto psihologiie dieteta, nešto o metodama moderne pedagogiic, svežani divnih priča za diecu, baike i piesme o našemu heroiskom dielu u Palestini — i još niežno i veliko srce, puno liubavi i razumiievanja za naše naimanic: i eto idealne dievojike koja će privoditi naimlađe kćerke i sinove naroda radu obnove. Čini se da ie piije nekoliko godina bilo barem nekoliko takvih dievojaka u nas. A eto danas ih nema. Gdie su naše dievoike? Gdie su naše rzdenice? Ili možda plesne dvorane, igrališta tenisa, zabavišta itd. zaslužuju veću pažnin naših dievojiaka nego plemeniti rad s našima mališanima ?

U drugome se redu radi o općemu kultcrnom radu. lako nas naš kulturni rad kroz čitavih jedanaest godina opstanka našega Saveza ijjle mogao da zadovoli, ipak se nešto radilo. Nastojalo se, upiralo, činilo koliko se moglo. Ali sve su to radili naši ćečki. Djevoike su bile pasivne. Osim nekih preriictkih izuzetaka. Ne znam kako ie to tako došlo. Ili naši dečki nisu umieli dievojke privući tome radu, ili su se dievoike saviše polcienjivale, ili ie tu po sriiedi koji drugi razlog. Na svaki način fakat stoji. Svaka će djevojka morati priznati da ie O velika sramota, što se dievojike nisu pokazale sposobne za tai rad. A ija sam uvierena da bi i naše ideologiziranie, i naše Disarnije, i sve drugo, što ubraiamo u naš kulturni rad, bilo mnogo živlie i s Više svie-

žine, da su tude dievoike dale svoju noiu. Danas ice zadnji čas da dievojke prionu uz tai rad. Treba samo volie i razumijevanja. Mnoge naše dievoike. koje žive bescilino + iz dana u dan, mogle bi tude naći liiepo područie rada. Time bi niihov život dobio smisao ı sadržaj, a naš pokret sviežinu, živost i novi elan. I opet pitam: gdie su naše dievoijike?

U trećemu redu spomenuću kontakt. Ovdie naime mislim na kontakt između dievojaka u pokretu koji ie u našim redovima: danas minimalan. Niie dosta, ako se poznaju dievoike iz istoga miesta, ier sviliest zaicdinstva stvara tek povezanost sa svim članovima pokreta. Ko znade kako su dievoike u nas nekoć Živo dopisivale i saobraćale. tai će se začuditi nad današniim nehajem. Kolja djievoika piše kojoi o nama, o našemu životu, o našim idealima, o mnašemu Dpokretu? Koja duboko u sebi ćuti naš pokret svoiom sudbinom? Teško mi je reći, ali moram istini za voliu: naše dievoijike nisu idealistkinjie. Teško je to i žalienia vriledno. Koliko li bi naš pokret bio jači i Živlii, da ima u nas čvrsto kolo povezanih dievojaka kojima bi pokret bio. bitan doživliai po naš Život!

Konačno se ne smije previdieti i to da dievoike moraju da diceluiu na naše dečke (isto onako kaošto i dečki na dievoike). U zajednicu unose različiti dijelovi svieŽimu, Život. Zajednica samih diečaka ili samih. dievojakn zamara. Ali međusobna veza iednih i drugih dovodi do živlieg kliučania Života zajednice. Pomislimo samo koliko bi naš pokret Dio silniji, kad bi u niemu bila predvodnička grupa dečaka i dievojaka koji bi zaiedno unijeli novu notu u pokret. Tako še sve tromo, nepomično: napreduie se DOlako: živi se neagilno. Naši dečki nemaju poticaia. Naše su dievoike u zapećku. Naš ie pokret premalo pokretan.

= =

Možda će me i prilatelii i prijateliice osuditi zbog takvog pisania ı reći da ima dievojaka u nas i da rade, da vode kvuce itd. Ja sam sve to znala i imala u vidu kad sami odlučila da napišem ovai članak. Ali tai rad dievojaka mene ne zadovoliava. One, ako vode kvuce. rade u njima Dreslabo i ne vode ih onako kako bi to bilo rctrebno. A osim toga u duševnom pogledu naše dievojke ne rade savršeno nmišta za naš pokret. -

Mnoge se uopće ne brinu za pokret. ŽZađdovoliavaju se s malo školske naobrazbe. pe drže, ako usto nauče malo francuski, malo engleski, bridge. hazenu i skiianje, da su dovolino »inteligentne« i da im ie jedina zadaća bezbrižno čekati na udaju.

_ To ie ladno i niie dostoino naših dievOiaka! Ja sama ne znam ko bi mogao i kako bi se moglo to pitanie naših dievoiaka iednoć ozbilino pbokrenuti i riiešiti. Ja sam tek eve retke napisala zato. jer ncaktivnost Ta-

264