Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

ćuh kako jedan veli: Ovaj je pas zaista pobegao. Prokleti Jevrejin, prevari nas!..

Vratili se.

Tako sam u brzini prešao ovamo.

Mladi vojnik zašuti, obori oči, spusti lice k zemlji, uzdahne duboko ı

ugrize se plačući za usnu.

— Molim... molim — prigušeni je plač glasno odjeknuo — ded potražite pored svega toga u vašim beleškama . .. možda ste se ipak Done. možda su pali u ropstvo... da — bar daa od njih... Jao meni... Jao,

majko moja...

Mirili smo ga, tešili, dali smo mu malo alkohola da ga umirimo. Nije prestao da plače. Njegov je plač sve više prelazio u Jadikovku, u jauk koji je parao ı ubijao nerve.

Odjednom se obrati na nas s neobičnom molbom:

— Pustite, molim, da se vratim natrag.

— Kako to? Kako to natrag? — pitao sam ga ja — zar ne znaš da Je to nemoguće.

— Ne na bojište. K mojoj braći. K mrtvim telima.

— Nemoguće, prijatelju. Odavle nema vraćanja. Ko se odavle vraća, osuđen je na smrt: on Je uhoda.

— Ja neću uhoditi. Ja ću doneti ovamo mrtva tela. Ništa više.

— Ne zbori ludosti. Odavle se nećeš vratiti.

Zarobljenik je ušutio. Zatim, iza nekoliko časaka reče:

— Vratiću se.

— Čim pređeš žicu — osuđen si. Na mestu ćeš poginuti.

Mladić ukoči na meni svoje crvenkaste ı vlažne oči i reče mi tiho ali odlučno:

— Poginuću. Pa ipak ću ići.

Vidio sam da je to čvrsto odlučio: da taj mladić nema više šta da izgubi u životu. Bez naročitog O setih se njegove nesretne majke, negde u daljini.

— Glupane — rekoh mu — braća su ti mrtva. Voleo si ih: to je razumljivo. A razumljivo je da su ti ı njihova mrtva tela draga. Razumljivo. Ali ti si ostao na životu. I imaš majku. Ostao joj jedini sin. Hoćeš hi joj uništitt ı jedinog sina?

— Oni nisu umrli — reče jednostavno.

— Kako nisu umrli?

— Nisu umrli. Žive obojica.

— Pa zar nisi sam rekao da si ih vidio gde leže tamo?

— Da, leže, ali nisu mrtvi. Leže, tako, leže oni, oprezno, da ih ne primete, da ih ne primeti oficir, oni Žive.

— i si ili glup, il: poludio, ili: uhoda, prijatelju.

59