Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Čuj, Jevrejine! I drugi se od vas sam predao neprijatelju. Ja sam blag i strpljiv. Poslaću ı tebe. Pa ako ı ti pobegneš, neka znadu onda Jevreji da ću vas sve obesiti o Jedan konopac, pred celom četom! — Posla i mene. Meni je cela stvar bila malo sumnjiva. Poznavao sam svoju braću, već godin:l dana i više trpe na bojištu. Imali su mnogo prilika, i zgodnijih od ove, da prebegnu k neprijatelju, i nisu učinili. Naprotiv obojica se odlikovala hrabrošću, vernošću ı tačnošću. A sada da se odjednom predadu? Na takav načim? U takvoj opasnosti? Sada, u času kada smo mi koji smo ostali, ı svi Jevreji u četi, odgovorni za njih! —

Pre no što smo ostavili bojište, stupi oficir k meni i pogleda me šutke. iz očiju su mu sevale munje. Nekoliko je časaka išao amo tamo Šuteći, zatim stisnu pesnicu ı lupi me svom snagom po nosu. Pac sam na zemlju. Udarı me nogom, ı Ja sam ustao, a iz nosa i iz ustiju tekla mi krv. Izvadio Je rubac iz svog džepa ı dao mi da otarem njim krv koja je tekla. Zatim CCC:

— Slušaj, Jevrejine, Ja te neću ubiti. Ja sam hrišćanin. Ja imam smilovanja s tobom; eto, šaljem i tebe, poslednjeg među izdajicama. No ako i ti pobegneš — onda neka se smiluje majka Božja vama Jevrejima! — Obratio se četi rekao — Braćo, ako samo osetite da se sprema da pobegne razderite ga na mestu kao ribu! —

A Ja, kome. je stvar bila dovoljno jasna, pomirio sam se sa sudbinom ı Čekao sam svoj konac. Išao sam kao da sam unapred mrtav. —

Noć se već spustila: moglo se da vidi samo nekoliko koraka pred sobom. ispočetka smo išli u bojnom redu, jedan do drugoga, kao što treba. Šuteći. Dođosmo do nekog poniskog brežuljka: tamo smo na podnožju stali, oprezno. Tada mi pristupi vođa odreda i šapne: » Jevrejine, mi ćemo ostati ovde, a ti ćeš otići nekoliko koraka dalje, sa strane brežuljka, da izvidiš da li vrebaju na nas. Idi. Budi oprezan!«

Međuto, dok je on govorio, opazio sam u blizini neku rpu kamenja, a do nje kao da su mrtva tela. Kroz glavu mi sinu strašna pomisao: moja braća! Srce mi presta na čas da kuca, zatim poče tako snažno da lupa, da ga se uistinu moglo čuti. Ali, ja moram da idem. Pođoh. Prve sam korake išao pravo, s uspravljenim telom, zatim legoh odjednom na tlo, pa sam puzao. Za to vreme čujem kako me neki glas iza mene zove imenom. Ispravih se naglo na noge, da ne znaju da pužem i odgovorih: da, da, evo me, idem ı odmah, za tren legoh opet i počeh puzati, ı u tom času zazviždi opća paljba cele čete odjednom iznad moje glave! — Pucanje mi sledilo krv na čas. Paljba je promašila. Pa da bi mislil: da su uspeli, zahroptao sam u smrtnom hropcu ı zanemio. Odmah počeh puzati dalje ko zmija, u cikcaku, dok nisam dospio do jednog Jarka. Tu sam se stisnuo i čekao. Iza nekoliko časaka začuh korake u svojoj blizmi... Traže moje mrtvo telo... Dah mi zastade. Zatim

50