Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije
Odjednom uđe jedan vojnik ı Javi mi: Ona su dva vojnika prebegli veprijatelju.
— Šta?? Prebegli?
— Da, napustili su stražu i pobegli.
Svi se pogledasmo: To je nečuvena svinjarija! Moglo se i naslutiti, konačno. Ta, smrtna ih je kazna čekala. Ali ipak: pobeći? Hoće li pobeći vojnik s fronte?
No, ako su pobegli — pobegli su. Šta se može? Treba javiti komandantu. Sutra ću u jutro javiti.
Odoh u svoj stan. Legoh ı s mukom zadremah.
Iza nekoliko sati — pokuca neko.
Uđe jedan vojnik od one dvojice što su pobegli:
— Svetli gospodine, javljam pokorno: evo zarobljenika!
— Šta? Zarobljenik? Uhvatiste ga?
— Ne. Došao je sam. Zajedno s braćom svojom.
— Oni žive?
— Ne. Mrtvi su. Dođite, molim.
Pogladio sam vojnika s pritajenom ljubavi i izašao napolje — a preda mnom neobična slika: Zarobljeni mladić Segal stoji ı tare znoj teško dišući — a njemu sa strane, na zemlji, dva mrtva tela.
Pristupih mu — on stoji mirno, tare vlažno čelo i lice — a pod njim velika lokva krvi koja neprestano raste. On stoji, ali se već počeo ljuljati amo tamo, ı zatim pade celim telom na sneg.
— Šta je to? Šta ti je, Segal?
Segal podiže prema meni svoje mutne, ugasle oči i sa sretnim smeškom Te:
— Ne mari. Moja braća. Zajedno. Zajedno ćemo otići, kući, k majci. Ona čeka.
Još se jednom ispravi, ustade i sage se nad mrtvim telima, zagrli ih s poslednjom snagom, poljubi ih i promuca :
— Braćo moja draga. Zajedno ćemo ići. Spasih vas.
Poslao sam žurno po lekara. Lekar dođe i kada je otkopčao Segalu odelo — kimne očajno glavom: nema nade. Iza tolikog gubitka krvi — nema spasa.
Segal se Još jednom zgrči u strasnom grču — udari u divlji i beskonačno sretan smeh.
Pred našim očima zevnu šest otvorenih rana na Segalovim grudima i trbuhu. Rane su već bile bledo-modre. Poslednje su kapi krvi isticale iz njih.
Segal je mrtav, a na njegovu licu: sreća deteta koje se priljubilo mateiinjim grudima.
S hebrejshoga breveo Samuel Romano
62