Ilustrovana ratna kronika

Св. 11. ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА Стр. 91.

— А имаш ли кога тамо у војсци: сина, брата, или тако што ?! — Има' сам, брате, јединца сина од 18 година — већ ни камена станца, и јуче ми је погинуо ва Широчком вису и синоћ га сахранили пред старом Балшића црквом; па идем к некој пустој појати дако нађем добра чојка, ка' што сге ви, да ми даде једне пет-шест фијорина, да купим мало ракије, да напојим браћу, који ми сакупише оне црне комате онога ојађелога ђетета; а ками се ичаше гпто од њега и скупити: погодила га, брате,она злочеста кумпара (ђуле) у врх главе, па га свега разни јела .. . а — Па пјеваше ли ти оно, брате ?! — Пјевах . . . иђах сам па да ми се разгали; а што је боље и кукати ка' жена! — А зашто си га повео у бој, кад те нико није позивао; ти нијеси обавезан био ићи тамо из туђе државе! . . . — Но да останем дома, да га скријем код жена! — упаде ми живо у ријеч, као увријеђен. — А ђе би на љепшу пољану погинуо но аа отаџбипу\ . . . И не жалим га! Кад се Косово осветило, кад смо нашу јадну браћу избавили од вјечнога робовања. А не може се богме боја бити, а не гинути.

Српека војека III. позива улаги у Скопље

— Јест, но можда би ти данас жив био?! — Е, ама се моји нијесу никад крили ђе је оган> сијева' и љуцки мозгови прскавали, па и мој сине нека гине за ошаџбину, ја сам задовољан!. . рече пун поноса. Наши се погледи сви на њега бјеху приковали, неумијући ништа више рећи, кад се он диже и, поздравивши се са својима, живо оде. — Благо си га Господару, који са оваквим духовима располаже! — рекох ја — и продужимо пут даље. Р. М. Чупић, Црна Гора.

Драган Божовић: НО! НА КОЗЈАКУ. - Слика из четничког живота. Пети је дан од како смо прешли границу. У мрким копоранима од шајка, са шајкачом на глави и опанцима на ногама, опасани патронташима, набреклим од метака, са напуњеном бр зометком о рамену и камом за појасом, корачам равномерним кораком,у уједначеном, дугом реду, са својим друговима — четницима. Студена и влажна јесења ноћ... Ситне, вгличасте кишне капљице, развејаване сувим планинским ветром, ударају у суво опало лишће, дајући тајанствени шум гудури, кроз коју нас води сељак — путовођа. Овај необичан, узнемирујући шум, измешан са монотоним шумом, који производи уда рање наших мОкрих онанака по раскаљаној земљи, уноси нека необична осећања у моју душу. Кишне капљице, упијене у дебело и грубо одело, као да већ миле по мојој кожи. Умор од дугог пешачења довлачи се као лопов у моје тело, да

поткраде снагу, заосталу после пешачења од десет сати. Осећам се побеђен временом и умором, али ми понос позајмљује снагу и ја корачам за осталима. Иа једној узвишици застадосмо. То је знак, да се нешто морало догодити, што је ход нашој чети зауставило. — Шта је? — пита друг, који је стајао иза мене. — Шта је ? — спроведосмо ми остали, док се, један, коме беше ударила крв на нос и на ус.та не јави. Војвода издаде наредбу: — Двојица нека се издвоје у страну и остану са овим болесним. Су 1 ра да буду у Матлепцима! Два четника, од којих је један био мој најинтимнији друг, остадоше на овом месту. Ми продужисмо пут. Мене обузе језа при помисли, шта ће бити с оном тројицом, који остадоше у мрачној шуми арнаутског села Ако их сретну Арнаути, или ако залутају, више их нећу видети.

Са мислима о љиховој судбнни у овој као коб тмурој ноћи, са неизвесношћу у души, вучем својим обамрлим ногама. Влага ме дражи на кашаљ. Скидам шајкачу и у њу кашљем, да не бих дао знака живота. Ишли смо пуна три сата од места, где смо оставили она три друга. Заустависмо се. Војвода објасни, да смо у магленичкој шуми, под Козјаком, и да ћенамту бити преноћиште. — Ти ћеш бити ноћас на стражи! — заповеди ми војвода. — Чекај равводника, он ће вас сву тројицу распоредити! — Разумем! — одговорих као у неком бунилу. Кроз моју глаку прође мисао, да ћу још неколико саги стајати у блату, на киши, са отв реним очима и оирезно напрегнутим ушима. Сам, ме ђу стенама, на киши, изложен ветру са свих страна гледати у маглу и бити изложен опасности од заседе! Од моје опр^зности знвиси живот 50 младих, од одушевљеша у заврелихљуди