Ilustrovana ratna kronika

Стр. 254.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 31.

&Или. Она би хтела, да јевећ тамо, а тек је почела овај далеки пут. Рекли су јој, да ће тамо стићи четвртога, а можда и тек петога дана. Она мисли на то, мисли, па за часак и поверује, да пре и не ће стићи, кад воз овако мили... И онда се опет нада... пожуриће се ваљда!... Али када стигне!... Хоће ли га још аатећи?... Можда неје ни истина даје умро?... Зашто не ?.. Можда се је неко нашалио!?.. Чине то људи кадикад из несташности!... Камо Бог, да и сада буде тако!.. А можда и јесте!. Али ако је умро!?.. Збиља умро!.. Да ли су га већ сахранили?... Ако јесу, зашто су то радили ? Зашто нееу чекали, док она не стигне?.. Та он би прогледао кад би чуо глас њен!.. А овако!.. Под земл.ом!.. Ту нема више живота!... Ту је уздахнула, па јој онда изађе он, баш он, пред очи, сав, у војничком оделу са ножем око паса, баш као што је оно био, кад је пре рата долазио до куће, па онда кад је долазио о очевој болести и редом јој изађе његова слика од онда, кад је полазио у војску, па као момче виђено међу момцима и жељено међу девојанама, као ђачић са књигама у рукама и кад га уписаше у школу, па као до школе док још беше забава родитељима, и као мало дете у колевци, на сиси, под срцем... све, све јој изађе пред очи и на лицу су јој се јасно оцртавали поједини тренуци из живота, јасно су се могли сагледати у мењању израза лица, према томе, како су се затезали мишићи на њему, сви они тренутци бола и радовања. и страховања и усхићења, и туге и жалости, којих је пуно у животу родитељском у бризи за децом... Уједаред се трже, као кад се човек тргне у првосан, док га још ни сан неје обузео! Очи разрогачи, вилице стеже, преко лица се прели очајан изражај; она стегну руке у крилу и стаде их кршити и, сва укочена, баци поглед кроз прозор. Био је сумрак. Воз се је баш зауставио у некој станици, где се жагор и песма разлеже на све стра не... То иду војници са одсуства. — Благо њиховој мајци! беше прва реч, коју је данас прозборила, а тежак уздах јој се оте из груди. — Тако то бива готово на свакој станици.. Прошли смо их већ толико и свуда песма! хтеде Душан да поведе разговор с матером. — Зар не стојимо ми сада први пут? питала га је мати зечуђено. — 0 не, најо; ово је Ниш, а много смо станица већ прошли! говорио је он. — Веле, тек сутра пред ноћ! одвори он.

— 0, Боже, Боже, како ]е то споро уздахнула је она. — Па проћи ће и то време, ова ноћ, као и данашњи дан, и сутрашњи дан, као и ова ноћ! тешио ју је Душан. — Да, проћи ће, проћи... истина је.. проћи ће!... Свеће проћи! уздахнула је она. Ноћ је одмицала. Воз је милио, а она неје спавала. Душан се је насловио на дрвени наслон и чврсто је спавао. Спавали су и др.уги по купе ју. У вагону је мрак. Нема светлости. Само што пролете варнице поред прозора, што сипају с димом из ло комотивд! Тамо у другом ћошету у купеју запалио један путник комадић свеће и погражује нешто у торби — свећлца му догорева и он се љуте, што је воз без светлости!... А она сирота неје ни помишљала, шта је без светлости. Бдила је без престанка, бдила а мисли су је мориле. Често је једна спопадне, па јој се не да освестити, већ је мори, кочи јој душу и не да сну на очи, а све се свршава еа представата, да у њима види свда сина Милоја ма и мртвога, да му падне на груди с материнским срцем и да му пољубим лик.. можда ће се на висак освеснути, јер под врелином материнске љубави и камен се ожикотвори и мртвоме се живот буди! Тек пргд зору је свела очи. Заспала је и у сну га је видела, весела, раздрагана, баш онако исто, као кад јој је оно рекао при полазу у рат: благослови ме, мати ! Твој благослов ће ме донети опет к теби после сретних победа, којима ћемо ослободити и ојачати Српство!.. И тргла се је са блаженим осмејком на лицу, који се намах, у трен ока, претвори у очајан израз, пун бола... Беше се већ провидело. Душан је још спавао. Она је гледала у њ нетремице и ми-

сли јој су се мешале и страшне и црне и ужасне, да јој душу раздираху. — Да ми Бог њега сачува! шапутала је чујним шапатом а неје и» осећала, да јој се усне мичу. — 0, још те како!.. А како си ти спавала? додаде он. — И ја сам добро И снивала сам... 0 Боже, само да је била јава место сна! уздахну она. — А што? запита он. — Снила сам Милоја, баш чилог здравог, као онда, кад је отишао од куће, кад је оно долазио по Малој Госпојини... Боже драги, можда је и жив, изусти она, па се зажари у лицу. Душан је ћутао. — Шта ћутиш, сине? прекиде она тишину. Зар неје могуће? — Могуће је! рече он, а и не осећаше, да је то рекао. И опет су ћутали... Дан је пролазио, воз је милио и одмицао. И кад се замори и дочепа које станице, о» се одмара дуго. Дуго се одмара и, рекао би човек, не ће никада више ни да се крене. А она, сирота, тргне се из мисли, које је занесу, и стане кршити прсте, а воз још стоји и, кад се крене, он — мили.,. У купеју је жагор, али она га не чује. Душан се и крене и одмакне, приђе ка којом путнику и проговори са њиме коју реч, али она ни с ким. Поподне је Душан завирио у торбу извадио из ње комад хлеба и комадић сланине. — Мати, да једемо мало, ја сам гладан! ослови је. — Узми, чедо, заложи се. Ја ћу после, сад ми се не једе! рече она благо и опет је ћутала. Душан је јео и, кадјемислио да му је доста, опет је наместио све у торбу, па је метну уза њу. — Ево, нека је уза те, па, кад хо-