Ilustrovana ratna kronika

Св. 40.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 327.

„Еј," рече један од њих, »да нам је нешто ваша артиљерија, па би са овом нашом пешадијом не само Бугарску побједили, већ би цио свијет освојили«. Тако је рекао један од њих, а тако сви они мисле. Бугари измрцварилисрп. оФицира: иепопали очи, одеекли уши и ное живом официру Београдски „Одјек" јввља ово: Једна српска патрола наишла је у близини Радовишта на једног српског коњичког потпоручника, коме су биле очи ископане и нос и уши одсечени. Тај потпоручник је причао, да је био залутао па су га бугарски подсфицири и војници заробили и грозно мучили. Како је био без оружја, то је замолио свога колегу, вођу патроле, дага убије, да би га ослободио мука, али је овај то одбио. Несрећни официр, доцније, дочепа се некако револвера једног војника, па се убио. Код црногорског официра (Разгоаор са једним рзњеним црногорским официром) У једној београдској резервној болници леже рањени црногорски официри; посетио сам их, и код једног се задржао и замолио га да ми каже шго год о њиховом учешћу у овом рату. „Мој господине," почео је јуначки црногорски официр, „да су само наши војници знали, даће мо се са Бугарима тући, пи једаи од њих ие би остао. Јер пи један Црногорац неНе ни ио коју цену изосшати иза своје браИе онда, када се иде у борбу. Али смо им ми, официри рекли, да ћемо бити посада у освојеним крајевима и из сваке брпгаде узели смо онолико колико нам је требало, а остали су нас послушапи и остали. Могу претпоставити како је сада тамо њима, када себе замислим у њиховом положају. Кренули смо се са Цетиња и у војним редовима стигли до Митровице. Био је то дуг и заморан пут, а ишли смо брзином од девет километара на сат. Но наши су горштаци опробани и издржљиви пешаци, па су и овај пут лако и весело поднели. У Митровици смо сели на воз и у радости, весељу и песми пошли пут Скопља. Рекли су нам да нас пут води преко Косова, али да се воз неће нигде заустављати. Можете и сами замислити како нам је било, када су нам то казали. Зар се Косово-Поље кроз пет дугих векова у нашој тра дицији сачувало, па да га после толиког времена ослобођено не видимо ! ? Да, то нисмо могла поднети, већ смо тражили, да се воз бар неколико минута тамо задржи. Обећали су нам да ће нам жељу испунити и тако је и

било. Сишли смо се са воза, и морам Вам рећи, да сам се изненадио, јер сам очекивао видети пусто и широко поље, као што је тужна и велика трагедија. која је се на њему одиграла; а предамном се простирало брежуљкасто земљиште зеленила и живота. Мало смо се времена ту задржали и наставили смо пут. Стигли смо и у Скопље. Тамо су нам рекли, да су наше трупе одлуком Врховне Команде одређене за резерву. Но, где је тај Црногорац, који би се тој одлуци покорио и док му се браћа туку, он да седи и да чека? — Сви смо се против тога подигли и једнодуишо таражили да одмах будемо послати на бојно поље. Морали су нам по жељи учинити, и тако смо ст^пили у борбу. Морам Вам рећи, млади господине, да су наши војници невероватно храбри. Небе Вам ни један Црпогорац у најјачој киши куршума на поклекнут, а камо ли заклонити се. У јуришу и нападу ни један од нас неће ни корака иза другог изостати, јер образ Црногорца не допушта му да иза своје браће изостане. Поред тога треба да зндте, да наша војска необично воли свог главног команданта. Црногорци воле и слушају све своје старешине али када је уз њих наш храбри бригадиру, стаљу су на његову реч и у ватру и у воду скочити. После овога биће Вам јасно, да оно што се говори о храбрости и успесима црногорсках горштака, ни мало није пригерано. У овом се рагу може запазити још једна добра страна нашег војника. Ни један скоро сукоб са Бугарима није прошао, а да не дође до борбе на бајонет. У тим борбама Бугари, и ако су обучени борби бајонетом, увек су били натерани у дивље бегство. Јер наши борци имају поред осталог оружја и револвер, којим врло добро владају, пошто се од њега из детињ ства не раздвајају. Па кад се наши војници приближе на петнаест метаоа, а Бугари су своје пушке испалили и чекају да бајонетима напад одбију, ми тржемо своје револвере иза паса и у непријатеља их скрешемо. Ово има толиког дејства, да БуГари, иако су доста храбрп, одмах изгубе главу, и даду се у бегство. У једном од последњих сукоба и ја сам рањен. Ниј е ме жао што сам ] ањен, али никад не би могао прежалити, ако би моји, пре него што ја оздравим, без мене последњу одлучну битку добили. Стога ја нећу тражити ни мало боловања, већ чим ми рана зарасте, одмах ћу својима на бојно поље отићи". Пожелио сам, да му рана што пре

зарасте, али исто тако да се дотле и мир закључи и пружио му руку. коју је оп срдачно стегнуо. „ IIравда УЗ НАШЕ СЛИКЕ Српкиња јунакиња Софија ЈоваНОВИћ у К0МИТСК0М оделу. Када се на Балкану ускомешало, када свеци вргоше прилике, над Србијом на небу ведроме, закуцало је свако српско срце, верујући: да је дошла ора, да се мора војевати за крст часни и слободу златну. Овај свети пламен није обузео само мушка јуначка срца, него и у српском женскињу ужегло се одушевљење, да су и оне, позвате да ступе у службу своме народу. Једна од тих српских јунакиња јесте и јунак девојка Софија Јовановић, која је с пушком у руци похитала да се бори против петвековног душмана српског народа. Међу српским осветницима, српским комитама, јуначки је војевала ова српска Амазонка, подносећи мушки све тегобе тешког и напорног ратног штрапаца. Издржала је у свима окршајима јуначки и неустрашено се борила и гонила непријатеља. Српско женскиње у овом рату у опште понело најродољубивије. Са најискренијим прегором вршило је оно дужности болничарки, да се многи страни лечници диве и уздижу ове подвиге Српкиња. Ми се поносимо да је српски народ признат у свету са свога јунаштва, душевности и родољубља, а у толико се више поносимо што видимо и Српкиње где вољно и у сваком погледу приступа овом тешком послу, који је донео ослобођење потиштеној браћи. Слава српског јунака је и слава српске жене! Слика ова приказује нам јунакињу Софију Јовановић, како је поздрављају српска деца у ослобођеним крајевима. 1" Саво Ј. Вукмановић пешадијски капетан. У суботу 23 марта, после петодневног боловања од тешко добивених рана, преминуоје у ријечкој болници, Саво Ј. Вукмановић пешадијски капетан Угасио се животједног ваљаног официра човека од врлина, добра срца, који је био готов у нужди да притекне у помоћ. Покојник је рођен у Подгори 12. јануара 1866. год Још као младић одликовао се особитом бистрином имирноћом, те године 1886. буде изабран да учи као пешак у Никшиће, а 1900. год за време бирања гарде, буде и он изабран и произведен у чин официра. Да би се што боље усавршио 1903,—4. год. уђе у официрску школу на Цетињу. Показујући ваљан успех у школи, 8. јануара 1907. год. буде произведен у чин пешадијског поручника, а 17,