Ilustrovana ratna kronika

Св. 50.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 403.

била закрчена возовима. Поскидасмо се с воза и растурисмо по пољани разгледајући место где се борба водила. Дадоше знак да се воз крене и уђе у станицу и у једанаест сати већ смо били у станици на којој је био натпис на бугарском језику. Опет се ништа није знало о нашем кретању... Одједном чусмо страховиту топовску грмљавину, која се у врло кратким размацима продужи до дубоко у ноћ. Борба се води више Дојрана целу ноћ и дан чији се исход овамо још није знао. Око два сата стиже извештај да у Дојран не можемо због борбе од које се много страховало. После подне, око шест сати са доктором и г. Мијатовићем, свршеним богословом упутисмо се селу које је двадесет минута било удаљено од станице. Пут нас је водио право у једну лепо озидану и богату кућу неког аге, која је сада била потпуно празна и пуста. То нас није изненадило пошто су ту били Бугари који нису поштовали ничију својину. У селу сви говоре маћедонским дијалектом. Становништво је правило шалу на рачун бугарског „јунаштва" и њиховог бегства. Остадосмо ту више од пола сата. Упутисмо се другим путем станици. У долини, исподсамогсела, наиђосмо на један збег Маћедонаца. Упутисмо се њима. Сви се искупише око нас. У тој групи бедника није било старијих од шесет ни млађих од шеснајест година. Све су друге Бугари одвели силом у борбу противу Срба и Грка. Упитасмо их ко су и одакле су? — Ми смо

Бугари, рече један. Не, ми смо Македонци, брзо други, а од сада свих оних који ћемо бити Грци. живот и рад. Па, добро, од кога онда бежите, рекох им? Тако је Бугарска доживела велико разоча-

Остааисмо ту оголелу, обмањену масу гладних „Бугара" и дођосмо на станицу. Ја и моја другарица придужисмо се једној групи наших и грчких војника, који су се узајамно частили ракијом и дуваном. У тој групи један грчки војник, с поносом је показивао осталима један чудноват нож, кога је место тесака носио. Нож је био врло леп. Упитах га, преко једног нашег железничара, који је врло добро грчки говорио, дали би продао тај нож. Не, одговори он, само би могао да поклони. Колебах се јер ми жао беше да га лишим тог видног знака његовог јунаштва. То је била кама једног бугарског комите. Он је њу Бугарину у борби отео. Напослетку му рекох: да ли би он могао, ако ја ту каму узмем као поклон, себи да прибави другу? — Потрудићу се рече он предајући ми тај нож са осмехом који је одавао понос и јунаштво. Веома сам се радовала тој лепој успомени са овог пута, пуног страха и незгода. Имам у рукама једно од оних сведстава којима су балкански ,,Пруси" заводили културу и цивилизацију у несрећној Македонији. Пред његовим страшним и оштрим сечивом српско македонско становништво за ноћ је постајало ,,велилиш" Бугарином и екзархистом и своја имања „радо" стављалиу службу велике идеје бугарске. „Ми смо Македонци а сада ћемо бити Грци" рекоше нам они јадни бегунци. Те су речи изговорене искрено, без страха, јер пред њима нису били Грци под чију власт потпадају да би се посумњало у њихову истинитост. Ослобођени терора и страха за свој живот и имање они-ће бити најоданији поданици им зајемче миран и безбедан

Од Турака, веле. Какви Турци сада, њих више нема а и ако их има они су добриљуди. Јесте, бежимо од њих, попалише нам села па се сад селимо, одговарају они гледајући преда се. Брзо нам би све објашњено кад на десет корака од нас угледасмо једног бугарског свештеника коју је ову масу несрећних Маћедонаца одржавао у уверењу да ће Бугари, за кратко време, повратити сва изгубљена места па чак ући и у Солун. Зазорно им је било да признају, а и нису смели, да су Бугари, повлачећи се, палили села и за собом оставл^али праву пустош, дасу Бугари ти који су им огњишта претворили у прах и пепео.

рење, да је се врло брзо одрекну сви они чију је националну свест држала на ножу и пушци.

Славље у Београду: Престолонаследник Александар са својим штабом полази на свечаност открића споменика.