Istočnik

Стр. 10

Бр, 1

нији књижевници хоће да кажу: да су ти манастири сви поникди за вријеме турске владавине. И тако, у свакоме случају не остаје нам друго, него бацити поглед на сусједну Босни „дккаркскоу" епископију, основану св. Савом првим архијепископом српским, и за коју епископију наши бол>и капацитети рекохпе и утврдише: да је она првобитно смјештена била у данашњем манастиру Бањи у „С^ркско/ио^ Дккроу", на доњему Лиму, храму св. о. Николе. И ја грјешник нди/ижшш и )(§ди ко врдтмх^ придруЖујем томе твр^ењу и моје: амин! 1Пто се тине цркве м. Бање, знамо из њезинога унутрашњег натписа: да је м. Бању „изкперка" Ж Лснокдија подигао (гтефлнк оЈрошк третм, дакле Дечански, па било то на развалинама старе цркве, било да је мању претворио у већу (као што је тако урадио и краљ Милутпн са Хилендарском); па да су ту цркву разрушили „кезкожнм и поганк! Кдчоунм", те је епискои дабарски Никола опет обновио и поправио, „иж( /ИногЈе троудм и потм прје"; а млади краљевић Душан „подигао војску, и с Божиом помоћу казнио Бабуне". (Види „Гласник српског ученог друштва", књ. 42., стр. 181.; „Јавор" 1884., бр. 46., стр. 459.). Праштајући се ја са мојим Добруном као мјестом, гдје сам мислио да је била столица даблрске епископија;па са црквом Прибила жупана, и с призиданом уз њу препратом (1383.) од његова — „по плоти" — сина Петра жупана, названога у монашеству: Јоана; за тим са старијем градом Дккро/иа, чије разваљене куле и бедеми још стрше иа стијенама више плодне долине, као и са свом околином „Добруњем" : ја ћу да споменем узгредно и оие познате нам епископе дабарске (од 1220.—1329.), које нам је сачувала Троичанска Србуља. Јер говорећи о православљу у Босни, или о православним епископима и ми грополитима у њој, на реду је било — ма и летимично — дотаћи се онијех напријед, у чије православље еумњамо, као и овијех дабарских, о којима нема сумње да су били православни. Имена њихова ово су: Христифор, Јоаникије, Исаије (1286.—1291.); Јован I. (1293.-1307 ); Методије (1322.); Никола (1329.); Јован II.; Шпиридон; Јован III. Рорњи ред епископа дабарских истина можда је нетачан, јер су се само код неколицине од њих могле наћи године у листинама, кад су били (види Млк1о8. Моииш. 8ег1). 60, 564, л. 54. — „Гласник српског ученог друштва", књ. 42., стр. 180., и 182. — III. Спом. српске краљ. акад. — II. Годишњ. Чупићева); али је спомен њихов у горњој Србуљи, као и сама Србуља — врло важни за историју наше цркве.