Istočnik

Бр. 1

ИСТОЧНИК

Стр. 5

Премјештења, Дпмитрије Јовановић, прото и парох коњички, премјештен је 3. октобра о. г. на парохију загорску у Калиновику, протопресвитерата фочанског. — Марко Поповић, парох жиљевски, протопресвитерата невесињског, премјештен је на прву парохију коњичку, протопресвитерата мостарског.

НВЗВДНИ^Н № Прва ријеч. М Џ Ш Боже!— Ти, једини, понози!... Е 0' 2*^ ... Ноћ се спустила, свуда густи мрак, натуштено небо, а ужасна олуја руши и ваља све, што јој се на супрот стави. Својим страховитим криком наговјештава смрт, а тај крик по опустјелој земљи одјекује као у празној гробници. Нигдје ее ништа не види, само се чује, како узкасно тутњи на све стране, небесна се грмљава ујединила са подземном тутњавом, те се чини, е је догаао пошљедни, страшни, судни дан. Тек овда-онда бљесне муња, те за тренут један освијетли ужасну слику.... У недогледном простору видјеле су се рушевине неке огромне зграде, која својим преосталим дијеловима подсјећаше на своју минулу величанственост. И ако су кров и горњи дијелови били потпуно разрушени, ипак темељи остадоше усправно, те као да пркосише тој олујини, која сву снагу своју на њих управљаше. Снажна стабла — сгољетни растови — бијаху поизваљивани, те показиваху, каква ужасна сила бијаше, која тај разор почини. И на том упропашћеном простору, могаше се видјети само још шибље, које се повијаше до црне земље, а све остало, што је снажног отпора тој олујини могло дати, лежало је искршено, изломљено, измрвљено .. . . 0, Боже, шта је у стању да донесе једна страшна црна ноћ?! Око рушевина ове зграде видјела су се тјелеса бивших њених становника, разбацана тамо-амо ; из отворених им рана црнила се усирена крв, а кад урлик олује за један тренут попусти, чули су се уздаси тешких рањеника. Па докле се примјетити могло, да около те рушевине владаше смрт, дотле у унутрашности исте осјећало се још живота. У завјетрини преосталих зидова видјела се ватра, која весело горијаше и благо освјетљаваше унутрашњост, у којој ее примјећаваше, да има и живих створова. Преостали становници те зграде прибираху се око те ватре, те своје промрзле удове гријаху. На њиховим лицима видио се неописиви бол, жалост за изгубљеном браћом, за помрчалом славом, ужас пред страшном јавом, очајање за будућност, шта ће са њима бити, ако и ови пошљедни остатци њихова заклона попусте. А ватра на средини весело горијаше, те својом топлотом загријаваше ове биједчике, а својом веселошћу разгањаше суморни облак, који се примјећаваше на измученим и забринутим лицима ових патника; а кад олујина кроз какву пукотину продре и у саму унутрашњост ове зграде, те еамртна гроза попадне те биједне њене становнике, онда се ова ватрица још јаче разбукти, још већу тоилоту развије — изгледало је, да нема те силе, која би ју могла расути, распршити, погасити Чудна моћ ове ватре оживљавала је ове мученике, разгањала страх и очајање, кријепила им дух и будила наду. И ови биједници скупљаху се око тога