Istočnik

Бр. 1

ИСТОЧНИК

Стр. 7

О Боже, превелика је милост Твоја, сачувај ју и на даље за ове мученике, не донусти, да при сунчаној свјетлости забораве на ону страшну Црну ноћ, не допусти, да им поблиједи, потавни, угаси се онај свети огањ! •* * * Ова примјена била би од прилике слика наше тешке народне прошлости. У дугом низу година нашег очајног стања ређали су се у нашем народном животу један за другим ужасни дога^аји, који испунише црну историју српског робоваља крвавим словима. Изгубивши своју политичку самосталност, сриски је народ постао фактичким робом свога завојевача, створ, стављен изван сваке законске заштите, који није смио ништа овога имати, ни вјере, ни имена, ни људске части, који се трпио ту само због тога, што је господарима требало слугу, робова. И то страшно стање трајало је дуга четири вијека, и народ је наш, поред свих својих п&тња, изашао из тог ропског стања, сачувавши све особине, које му условљавају његов опстанак и у далекој будућности. Може бити, да је то јединствен примјер у цјелокупној повјеети рода људског, да један народ није пропао у онаким околностима у којима му се ништа није пружало за његов развитак и унапређење, него му се, шта више, поништавало све оно, што му је давало обиљежје његовог вјерског и народносног бића. Српски је народ преживио ту борбу, и тим доказао, какву велику отпорну снагу има у борби за свој опстанак, Та његова снага темељи се на неограниченој љубави према својим светињама: вјери, имену и обичајима. Вршећи своје обичаје, живио је он народним обиљежјем, одушевљавајући се пјесмама о народној слави, дичио се својим именом, а кријепећи се утјехом сзоје вјере, челичио се у истрајању и самопријегору. И на тај се начин само дају објаснити оне силне жртве, које је српскИ народ у времену свог робовања доприносио за своје самоодржање. И тако је српски народ налазио у својој св. вјери једини ослонац, за свој опстанак, једини услов за своју буд) ћност. Па с тога се он и срастао са св. православном вјером као душа са тијелом она му је постала нераздвојна половина бића његовог. У мучним временима своје црне прошлости, он је на врло пожртвовне начине исказивао ту своју оданост према св. вјери. Гоњен као дивља звјерка са опасношћу свог живота, он се по густим шумама и гудурама прикрадао, те на рушевинама својих манастира и цркава приносио жртву своме Богу, вршио прописе свога светог закона. Ту се он кријепио, Т У Ј е Црпио снагу за истрајање, наду на бољу будућност, одатле се враћао ведрог чела, на коме се могла читати хришћанска преданост у