Istočnik
Бр. 8
Стр. 121
од таксжих родитеља, јер ти ће без сумње бити васпитани у духу такових осјећаја, какове имају њихови родитељи..., и биће ваљани и узорити гра^аии и грађанке своје отаџбине. И када би сви родитељи вршили тако своје родитељске дужности, тим самим било би потпуно обезбије^ено и благостање државе, јер сви њезипи чланови били би онакови, какви треба да су, и врншли би како ваља своје дужности.. ., те се не би ни знало за какве рђаве и неваљале чланове ... Из наведенога потпуно је јасан и разумљив морални смисао и достојанство брака, јер све те жељене појаве, које смо ми само напоменули, могу бити само у уре!>ен>у хришћанском — о чему ћемо ми имати прилике још говорити. С обзиром на толико важни значај брака, о коме смо горе нагласили, треба бити врло опрезан и спор при одрицашу ступања у брак, — што се у данашње вријеме умножило код многих младих људи, особито у Француској. Ме^у тијем у пређашња времена таква појава изгледала би без смисла и неразумљива. Велики значај у томе има, разумије се, промјена животних услова, особито осјетна у наше вријеме „борба за опстанак", која је данас врло тешка и мучна. Прибављање материјалних срестава за живот није сада лака ствар. С тога многи млади људи, који су у више Случајева слабог карактера, са неразвијеном јачином воље и т. д. управо се плаше брачних веза, боје се онога, што њих и њихову породицу у будућности очекује. Осим тога, многи од њих при данашњој развратности имају прилике, да задовоље своје инстинкте на незаконити начин, који на њих не ставља никаквих обвеза Позивање на скупоћу живота не може се увијек толико озбиљно у обзир узети, колико други горе наведени моменти. У оним случајевима, гдје избјегавање од ступања у брак почива на рђавој основи: на плашњи од труда и рада, на жељи да се не подвргне неизбјежним породичним бригама и једу, на наклоности комотном и развратном животу..., тако избјегавање брака мора се признати, да је грешна и гадна појава, која заслужује осуду и казну, као н други прцјеступи људски, — као насртај на добро и срећу државе, која се одржава само при условима нормалног живота породица и појединих лица. Многи посматрајући ово, поговарају, да би требало за оне, који не ће да ступају у брак, узаконити неки новчани „намет" (дацију), као накнаду губитка, што га трпи држава ушљед њиховог не ступања у брак. Други иду и даље, те веле, да би поред речеиог намета требало узаконити и неке повластице за оне, који у брак ступају, које би повластице служиле, као неко примамљивање за брачни живот. Ово се особито оиажа у Француској, гдје је стање врло озбиљно, и гдје народ не само да се не миожи, но као што се види чак не стоји