Istočnik

Бр. 12

ИСТОЧНИК

Стр. 189

н>ене свјетине, која је нашла у његову проналаску издајство наспрам отаџбине, те његов брзојав сагорјела и тражила чак и да се на смрт осуди. Но Шап умрије не насилном смрћу, него у неком опустјелом кладенцу, гдје је упао, када се са неког весеља враћао дома. 1 ) Још жалоснија судба бјеше англиканског свештеника Пристлеја (XVIII. вијека), који је много на хемији радио. Познанстко са франклином побуднло га је, те је написао ,,Историју електрицитета", које му је прибавило титулу доктора. Пристлеј је много допринио усавршењу науке о гасовима, пронашао је својсгво оксигена, којим се подржава живот и горење. У Паризу бјеше оп врло поштован и од учењака и философа уважавен, те је то била јединствена појава видјети ме|»у атеистама човјека, кога сви за необично умна сматраху, гдје се није стидио назвати се Хришћанином и помно изучавати св. Писмо. Чак је бунтовнички Еонвент увео Пристлеја у списак својих кандидата, но Пристлеј је то „почаствовахве" одбио и до краја жикота свога остао богослов и свештеник. Њогови политички противници побунише против учења пастира раденике, који му уништише сву књижницу рукописе поцијепаше, инструменте поломише и дом његов запалише Спасавши се у сусједство, гледао је Пристлеј тај варваризам философском мирноћом. У нади, да ће се од својих непријатеља моћи скрити, побјегне у Америку, но и тамо му Енглези нарушише његово спокојство подозрењима и сплеткама, док га најпослије на једном обједу не отроваше. Умирућн слушао је Пристлеј побожно читање Еван^еља, славећи Господа, који му је дао живот на корист својих ближњих. „Ја ћу сад умријети — рекао је умирући својим унуцима — као и ви што ћете у своје вријеме, но опет ћемо сви једном ускрснути, јер се ја уздам и вјерујем у вјечно блаженство." 2 ) Из свију ових примјера, којих нам није нужно више иабрајаги, јасно је и очевидно, да Хришћанство у опште, а на по се западно евештенство, није било ни у каквом непријатељском одношају са научним покретом. Почевши од времена блаженог Августина, па до најскорашњијих дана, свештена лица и монаси често се јављају као поборници науке, трпећи гоњења од политичких власти, или од народа, или од схоластичких претставника. Папе су често биле покровитељи и заштитници гоњенима ради науке. Вило је, истина, случајева, када су научне новотарије подизале против учењака и свештенство, но ти случајеви не смију служити као доказ дисонанцији .међу Библијом и науком и нетолеранцији Хришћанства. Под видом религије у таким

') „Мученички науки" стр. 216—220. 2 ) Иото, отр. 138—141.