Istočnik

Стр. 228

Бр. 15

У томе, што Фариоеји постадоше странком, подлегоше они закону, који важи за све секте 1 ). Они се нијесу чврсто држали сног основног начела, него су једнострано, схвативпш га, једино се само о томе бринули, да их свјетина не куди, а тиме су на се навукли проклестко и мржњу најблажијега и најмудријега учитеља. Својеволшо заслијепљени и ограђени од живоносног надахнућа светога духа, они нијесу знали ни за какву тајанственост у дјелима, којих они свједоци бијаху, те тако постадоше силом, која се царству божјем најгоре и најтврдокорније одупирала и противила. Задубивши се са свим у пзучавање торе, ,.кљиге", како је они називаху, виде у шој само писмена; дух измиче од њих, а писмо их убија. Све више и више остављају они на сграну морални елеменат и пазе цигло на спољашњу обредност. Једва да ће и помислити кадгод на светињу душе; али за то страсно се држе светиње радње. Њихова дужност вигпе није у испуњавању божје воље; нада све стављају они строго вршење спољашњих прописа закона. Занесени ватром посматрања празних обличја, не мисле расти и јачати у врлпнама, него много већа им је брига што више умножити обредне обичаје. Најсветији није онај, који себе савлађује и Бога и ближњега свога љуби, него онај, који највише пости и завјетује се, који чини највише прања и жртава; који носи најшире филактерије и најдуже ројте, који у ходу леђа вшпе погрби, очи земљи обори и кад пости, суморније лице показује; који не дозвољава главу мазати, лице прати 2 ), или пријатеље поздрављати 3 ) и који при молитви обреде отеже. ЕВегова побожност није ништа друго до образина. Лицемјерство — та вјегатина преобразити спољашњи изглед у лажан, и под видом побожности крити празнину и порок душевни — постала је код њих скоро општа. Ни о каквој великој идеји не збори се у њиховој зборници. Славни представници школа, који су, под Иродом Великпм, у великој мјери допринијели развнћу предања и обичаја, као и ваљаном тумачењу закона, наиме школе: шемаја, авталијон, хилелска и шамајска ниЈвсу више живовале; и, као што то обично бива, кад велики људи погријеше, мали тјерају до ситница и цјепидлачења. Формалитет оте мах, истраживање би лукавије, казуистика бизарнија, и што ова неправилнија бијаше, тим се више уздизала над позитивну науку. ') Фарисзј, од „Рагоизсћ" растајање, одјељеност. Фарисеји или растављени, одијељени, чисти одликују се брижљивошћу, којом су гонили од себе све, што није било јудејско. Сваки додир са поганикои, свако признавање тихових обичаја, изгледало је њима код Садукеја као оскврњење светиње и кукавичлук. 2 ) Та1т. Шегоз., 8сћађ1|а1, 6, 12. ») 1>. с. ТаашЉ 1, 4—7.