Istočnik

Бр. 20

Стр. 315

не узнемирују шихову егоистнчну тишину, и који о будућности ништа друго не сањају до ли, да ће ова бити наставак прошлости. Јерусалим ће бити СЈајнији, храмовно благо јаче, крв ће се жртвених жчвотиња гушћим потоцима прољевати, у притворима и тремовима ће се већа гомила тискати, старије ће впше поштовати, десетак ће донијети вишо дохотка, наука ће се проширити и на поганике, прозелите ће у гомилама долазити, цио свмјет ће познати Бога Израиљева и славиће га: то је било за ове странке право царство Вожје. Ова равнодушност, којом се сносило државно иго, ово лијено чекање сјајнога и славнога „сјутра", није пријањало за вриједне, ватрене и за слободу одушевљене душе. Ових бијаше много у Јудеја, а било их је удруженије и у самој странци Фарисеја. Они везаше за приврженост ка закону љубав спрам народне величине; једна иста љубав обузела је ово обоје. Из броја ових душа изгфоше Макавеји; даље оних шест тисућа, који под Иродом при попису народњем, о којем Лука прича, нехтједоше заклетву принијети; па онда Јуда Галилејац и књижевник Садок; и најзад у доцније вријеме канаинци, ревнитељи — ријечју овој странци припадаху сви они, којп са мачем у руци протнв Римљана бијаху, хотећи са себејарам римски стрести, а гесдо им бијаше; не ћемо никога другога господара до ли Бога! Никакав порез! Данак је знак робовања. Они ишчекиваху ратоборног Месију, правог краља, коме ће Бог дати моћ и силу скрхати римски јарам, поганике покорити народу израиљском и јарам Мојсијева закона метнути на цио свијет. Вјерска слика Месијиног царства ишчиље сасвим у свјетску. Ови људи имађаху у народу, а особито у омладини ватрених и вјерних присталица. Сваког часа пријетило је, да ће ови људи у земљи крв пролити. Чим би представник римског императора покушао што против њихове вјере, они би се бунили против тога и распаљивали би у народу мржњу против Римљана са толиком смијелошћу, да се нијесу бојали никаквијех мука, па ни саме смрти. Што се тиче Месије било је у необразованих људи и празновјерице. Читање апокалиптичних књига раснаљиваше још јаче њихову машту. Неки чекаху једно биће, које ће се необичном појавом указати на облацима. Једнн говораху, ту је Месија, али још се крије; он ће изненада засијати као муња; он ће као прави господар све народе скупити и над њима судити, и онда ће настанути жпвот пун блаженства. Други очекиваху два Месије. Један ће се борити, трпити и побјеђен бити; а другн ће побједнички ликовати. Ова идеја ннје мало