Istočnik

Бр. 20

ИСТОЧНИК

Стр. 313

доваца бијаше непријатељска Фарисејима, који опет власт Иродову за казну Божју сматраху. Но како је и фарисејска странка дијелила оишту мржњу Јудеја наспрам Римљана — то је странка Иродоваца ипак уз Фарисеје држала, и с њима ушљед политичких одношаја истих мисли била. 1 ) (Наотавиће се.) ') Меуег, стр. 447; бсћапг. стр. 453; КеП: Соттеп!.. и1>. Даз Еуап^. Д. Ма4Ш. Ее1рг%. 1877. стр. 433; ЗЈап^е, стр. 323; бсће^: Еуап^. пасћ. МаШ. Мипсћеп, 1863. Овој групи тумача припадају и: Ветттајн, Кајм, Вајс. Види: 8сћапг, стр. 453. 1 Прилике јудејског народа у Јудеји око 26. г. Појава св. Јована Ирститеља. Из дједа П. Дидона: Исус Хрлстос. (Наставак.) Кад опасност пријети народном животу, онда се осјећаји дижу до пароксизма. Поганици су у очима Јудеја не само угњетачи, него и безбожници; они нијесу неиријатељи само Израи .ља, него и противници Божји. Саобраћај са њима оскврњује. Најстрашнија и најнепомирљивија мржња, наиме вјерска, гони их на сваком мјесту и не нрестаје нризивати гњев и освету Јехове. Из срца самога народа и из странке побуњених Фарисеја пита се ова мржња грозничавим жаром. Свако друго племе видећи себе овако покорено, попустило би сили и муче теглило под натуреним јармом. Јудеј се даје гурати и бацати, даје се газитн; алн се не повија. Осим неколико Садукеја, које зуеднички интерес везиваше за прокураторе, сви други хране, посред највеће биједе племена, вјеру на боља времена. Што их внше притискују, тим им нада све то јача бпва; онн је отхрањују тугом, пониженошћу н болом, који им се наноси. Неке књиге, као књигу о Јудити, књигу Макавеја, Данила Еноха, мали Псалтир Соломонов, велику збирку псалама, помно читаху, Увијек пма усмене или писмене књижевностп, која је у хармоничној вези са догађајима, и тако чува народне идеале. Новом снагом сјећаху се храбрих Макавеја и њиховпх славних бојева. Одушевљавало се свјежим маром у псиитивању тајана анокалиптичних књига. Радо дочараваху оне величанствене слике, које описиваху пропаст једног царства за другим, за које вријеме Израиљ остаде непобједљнв и несавладљнв. Знали су на изуст мали чсалтир Соломонов, исто тако и народне нјесме нз велике збирке у којима народна душа овапућена живи. Из Богом дане појезије узимаху ријечи, да њнма уздишу, плачу, трпе, куну, да њима утјешени стрпљиво