Istočnik

истотаик

долазити спремнији људи, који држе, да су и они у црквеном животу неки фактор. Ушљед таковог појимања евојих дужности разви се у овим крајевима црквена борба између синова једне те исте цркве. Овакова борба изазвана сукобом и.змеђу нових потреба и застарјелих облика има и својих добрих страна, она је ожинјела, оснажила .1»убав нашег народа према својим светињама, она га је пробудила из његовог мртвила, она је учинила, да је и наша интелигентнија класа једаи велики корак у свом умном напредовању учинила, јер трговачки сталеж, — који је стојао на конзервативном становишту, и почео да брани само свој уплив у цркви, своје тобожње „уобичајено ираво", т. ј. да могу своје одборске црквене сједнице одржавати без присуства изасланика власти, да могу своје вјероисповједне учитеље постављати без потврђивања земаљ. власти, и да могу без контроле н одговорносги управљати црквом и њеним иметком — нашао се у једанпут на либералној стази, да свом црквеном народном животу пружи такову организацију, која би имала осигурати његов нап]>едак у будућности. Овакав пријелаз јесте ^мна тековина нашег народа и мора од сваког правог пријатеља српског напретка с радошћу поздрављена бити. Но у колико су ово успјеси, у толикј ако не више на другој страни појављују се знаци опасности и за православље а и за српску народност. Ми смо поменули да наша интелигентнија класа не располаже са знањем, гга је сасвим и природно и умјесно, да се је у оваком важном питању обратила на искусније људе, да јој ту организацију израде. Стојећи у овој борби на сувише ниском становишту, она је у ерархији и у опште у свима црквеним људима гледала своје природне непријатеље, те нити је са њима хтјела заједнице, нити пак савјета од њих, те је тако дошла до онаких савјетника, који или не бнадоше или не хтједоше ништа знати о основним прописима православне цркве, те се тако ове пр. г. појави један монструм под именом „устава", кога ни сами ^уставотворци" не би примили, кад би они случајно били на онпм мјестима, која би судбину тога „устава" имала ријешити. Овај „устав" битно се удаљује и од грчке, и од руске, и од србијанске, па и од најлибералније румунске цркве, и бришући из темеља епископалан карактер православне цркве највише се прикључује протестантизму, — изгледа, као да је устројство протестанске цркве био модел, са ког је овај „устав" пресликан. Даље, распаљена страет у овој борби отишла је тако далеко, да је и св. цркву и вјеру православну свукла на полемнчко поље. Неуспјеси у покушајнма натјерали су их у опструкцију и