Istočnik

Бр. 1

иеточник

Стр. 9

крст туге, којега Бог гааље, ми ипак можемо имати утјеху, можемо имати наду, да ће Господ казнити и сммловати се, да се неће до крајности расрдити, јер је милостиви Отац наш, да не мрзи грјешнике вјечно. Али тамо — нема наде, нема утјехе! И дим мучења њихова излиће ва вијек вијека. (Апок. 14, 11.) И мучиће се у језеру огњеном ва вијек вијека. Тако говори «в. Писмо. Нама је грјешнима тешко изрећи те ријечи: „Боље је казни овдје"; није то лако за наше самољубље; чим само на то помислиш, одмах се у грјешном срцу и јавља грјешна помисао: зар дакле Бог шаље ради мога спасења .љуту несрећу? 8ар ће то бити лако поднијети?"... Заиста, није лако; али, брате мој љубазни, ми с тобом вјерујемо у Господа Бога свезнајућега — па нема сумње да Он зна и за наше слабости боље од нас самих; — вјерујемо у Бога милосрднога, а ако је он милосрдан, он без сумње неће нам послати искушења више него што можемо поднијети; — вјерујемо у Бога свемогућега, може заиста Он и помоћи нама, да поднесемо крст страдања. А без крста, без жалости — нико не може ући у свијетли рај. Такав је закон постављен већ од самога Господа Бога: уска су врата и тијесан је пут, што води у живот вјечни!... И тако, најбоље је, предајмо се вољи Божјој и рецимо Господу: „Ми смо — Твоји: чини с нама, што хоћеш, само нас помилуј, — казни нас како Ти хоћеш, само нас спаси!"... Ову истину добро је схватао онај атонски старац, који се дуго молио Богу, да би га казнио за гријехе овдје, а помиловао га за гробом. Непрестани молитвени плач старчев продро је вајпослије на небо и дошао до Господа Бога. Једном, иза обичне молитве, прилегне старац да се одмори, и тврдо заспа. У првом сну буде он поражен изванредном свјетлошћу, која се просу по ћелији. Старац се бојажљиво охиеда, а поглед његов заустави се на крсту, на коме бјеше разапет божански страдалник, Господ наш Исус Христос; вијенац од трња бјеше на израњеној глави његовој; из руку, ногу и ребара тецијаше пречиста крв потоком; са лица Искупитељева, са његових кротких погледа сијаше дивна свјетлост. Старац задрхта од радости, паде пред Господом на кољена и обли се сузама ... — „Што ти тако горко и непрестано плачеш? што ти желиш од мене?" - - запита кротко Спаситељ с крста старца, који јецаше. — „Господе! — кликну старац скрстивши благо руке на груди — Ти знаш, како сам Те ја огорчио ; Ти видиш, како ја имам много гријеха; казни мене за њих још у овом животу, како Ти хоћеш, и помилуј ме послије смрти. Више ништа не молим од Тебе." — „Добро! — одговори Господ — биће ти, као што желиш." — Виђење се сврши. Старац, силно потресен чувством неопи-