Istočnik

Стр. 148

источник

Бр. 10

Ти древни људи падаху по незнању у идолопоклонство, јер им још иије засјала свјетлост правде, а лш просвијетљени свјетлошћу вјере православие, знадемо, што је грешио и што није, па ипак гријешимо, и служимо страстима нашим као каквим боговима. Они су се негда клањали боговима од невоље, јер су их присиљавали, заповиједали им цареви и мучитељи; а нас нико не присиљава, ми по својој доброј вољи као вјерне слуге, служимо својим грешним похотама. Христос говори у св. јеванђељу: сваки, ко чини гријех, роб је гријеха (Јов. 8. 34). 0, тешко нашој злој навици, по којој смо слични идолопоклоницима и заслужујемо исте, као и оии, и још веће муке! Грпјешитп свјесно, добровољно, много је горе, него грпјешити иесвјесно или против воље. А да су заиста наше грешне страсти за нас то исто, што су за незнаботице били обожавани идоли, ово се види јасно из ријечи св. ап Павла: Многи ходе, за које вам много пута говорих, а сад и плачуЛи говорим, иеиријатељи крста Христова: којима је свршетак иогибао, којгша је Бог трбух (Фил. 3. 18.—19.) Такови пе служе Госиоду пашему Исусу Хрисшу него својему трбуху (Рим. 16. 18.) А како то, да наш трбух замјењује Бога? Заиста тако, што ми угађамо њему као Богу, и шта више, још више него Богу. Јер ми ие служимо Господу Исусу Христу постом, уедржањем и смиравањем тијела толпко, колико угађамо своме трбуху обједењем, пијанством и другим тјелесним задовољствима. Тако исто треба судити и о другим грешним страстима; ако се ми покоравамо овим страстима, то су оне — наши богови, о чему говори блажени Јероним, тумачећн ову изреку закона Божијега: немој имати нова Бога: „Код кога је трбух — бог, тај има — новог бога, и колико имамо страсти, колико гријехова, толико и нових богова. Ја сам се разгњевио: то значи, ја имам — бога; сваки, који што воли, чему служи^ то је његов бог." Тако говори Јероним. Неситост у јелу и пићу то }е наш идол Бахус; гњев — идол Марс; блудна страст — то је наша Венера; среброљубље — то је Навуходоносоров златни идол, а ми, што служимо овим страстима, нсто смо, што и идолопоклоници. Дивно тумачи ово наше неваљало идолопоклонство свети Златоуст: „Не говори ми, да се не клањаш златному идолу; боље је докажи, да нећеш радпти оно, што ти злато налаже да радиш. Различни су облици идолослужења: један поштује богатство за господара, други признаје трбух богом, а трећи другу какву грубу страст. Ти им не приносиш на жртву волове, као што чинише незнабошци, али ти радиш још нешто горе: ти им кољеш на жртву своју душу. Ти не приклањаш кољена, не клањаш се идолима, ал' зато покорно извршујеш све оно, што ти заповиједа и трбух, и злато, и твоја владајућа страст. И незнабошци су нам гнусни зато,