Istočnik

Стр. 186

ИСТОЧНИК

Бр. 12

извињавајућим изговором. А то еве, дакако, бива с тога, што он, и ако се одважио учинити гријех и учинио га, али га без стида не може признати пред другим. Заиста је савјест огледало: хтио не хтио, пред њом се мораш постидјети! Нека ћуте уста колико им драго — савјест чини своје, а њена изобличења — најжешћа је мука души. Но у овом животу савјест изобличава тајно, јер је и сам гријех сакривен •, њенога изобличавања нико не чује, сјем самога грјешника. Али у дан страшнога суда Божјега савјеет ће изобличавати већ јавно, јер ће тада свијесна бити, а биће откривени и гријеси наши, те ће изобличења њена чути, не еамо једини грјешник, но ће их чути и сви анђели Божји, чуће их и сви ђаволи . . . „Ми ћемо тада видјети пред собом — вели св. Василије Бвлики —- сва дјела наша; све ће нам се показати пред очима нашима у оном истом облику, као што бијаше речено, или као што бијаше учињено." 0, да страшног призора! Објелоданиће се тада лицемјерство, које је издавало себе за добродјетељ; показаће се издајство, које се издавало видом нријатељства; осуђење ближњега, које се представљало као брига за побољшање других. Смотрићемо тада сиромаха, кога смо увриједили, који ће рећи ономе, што га је увриједио: „Служио сам ти цијелога живота као прави роб; све трудове моје, све плодове трудова својих давао еам ти у име отплате дуга, а дуг се мој и сада води као ненамирен. На пошљетку кућа моја бијаше разорена, жена ми се по туђијем кућама потуцала, а дјеца остајаху без коре хљеба . . И еве оно, што ми учиниемо у тајноети, изићи ће на видјело не само пред цијелим свијетом, него и пред лицем самога вјечног Судије. Па размисли, нерасудни грјешниче, што ће ти тада твоја савјеет! Размисли и престани гријешити. Превео: .1. Б.

Проповјед на Духове. Ко ИЛ1А Отца И Ок1НЛ И ©ЕАТаГО ДД \"<Ј. Прелазећи са празника на празник, од славља на славље, најпослије, браћо, хришћани, дођосмо до самога краја великих празника хришћанских — „ Иадесат = ниц8 празднВи/ИТ*, и Д8х<Ј пришествје, . . . и тајну . . . велику и часну." . . . Заиста, Педесетница је крај великих хришћанских празника; јер велики и необични догађај, који црква сада помиње и елави, јесте свршетак и вијенац свега спасоноснога етарања Божјега о човјеку: у њој се садржи и њом се завршава сво дјело свесвјетскога и нашега рођенога спасења. Протумачимо ту тајну. Човјек је био створен за живот и блаженство у царству Божјем; уведен је био у рај и уздигнут на достојанство сина Божјега : но он постаде преступником пред Богом, и с тога лишен би правдом Божјом блаженога достојанства и ишћеран би из раја. Бог Отац, по неограниченој благости Својој, желећи да спасе грјешника, даде човјековом унутарњем закону у помоћ Свој закон спољашњи; но ни закон савјести човјекове, ни закон заповјести Божјих не могаше подигнути човјека у прво достојанство. — Закони ти могоше само открити човјеку, у свој свјетлости, његову немоћ и његову грјешност. Шта је било потребно чинити? Потребна је била лична сила и помоћ ћожја. — Остаде самом Богу да. ослободи човјека од гријеха, да му опет дарује достојанство сина, па да може достигнути и достојан бити царства Божјега. И гле, небески Отац, кад се наврши вријеме иоела Сина свога Јединороднога, да искуии оне, који су иод законом, да иримимо мосинаштво (Гал. IV., 4—5).