Istočnik

V

Стр. 180

Бр. 12

савјетује, бидо да их кори? И у дјелима св. васељенских учитеља Василија Великога, Јована Златоустога и Григорија Богослова, свугдје ћете наћи изобличења пијанства и грозних ријечи против непоправљивих пијаница... А чујте, што говори један руски светитељ Тихон: „Најскареднији и најштетнији иорок јест пијанство. Оно је узрок многих зала и душевних и тјелесних. Оно лишава тијело снаге и доноси му разне болести, а душу ништа тако не убија, као пијанство. Од пијанства долазе свађе, и тучњаве, гадне ријечи и богомрске пјесме, блудни гријеси и сваке саблазни." Ето, зашто св. Златоуст говори, да нико није ђаволу тако мио, као пијаница. И заиста је тако: нико не испуњава тако његове зле воље, као пијаница: на што тријезан и не мисли, на то се одлучује пијанац. Пијанац је — изгубљен човјек, али тога он не опажа; он се ваља у блату гријеха, али ни мало не мисли на то, да се отуда ншчупа; он се ваља у блату, као свиња, алп не ће да скине са себе то блато, шта више: он се срди на онога, који би га хтио извадити из те погибељне пропасти. А св. Писмо страшно грми против томе пороку: не варајгав сч: пијанице не Ле наслиједити царсшва Еожиуега! — Тако је велико зло пијанство; мало је то — оплакивати то зло: треба да се свако против њега бори. А како да се боримо? — Шта раде, кад хоће да униште неваљалу траву? Чупају је с коријеном или јој подрезују коријен. У чему је коријен пијанства ? С чим почиње пијаница? Ево човјека, који прије неколико година није хтио ни окусити никаква пића осим воде, а сад он и не излази из крчме: Како је он овамо доспио? Гдје је први пут окусио ракију? Не може бити, да би се човјек, који никад није пио јака пића, од један пут одлучио да поха^а то гадно мјесто, да се опије: не, он се заиста дуго колебао, прије него је попио прву чагаицу пића. Али на његову жалост и несрећу, нашао се „добар" човјек, који му је пружио ту судбоносну чашицу, који га је угостио, наговорио да пије —- „ради здравља, ради весеља, ради друштва", и — о, кад би знао тај „добри", али непаметни човјек, какво је зло посијао он у души тога несретнога клонулога сада пијанице! Испио је једну чашицу — допала му се; испио је другу, — постаде мало веселији, још једну, — и по глави му се стаде вртити ... Прође неко вријеме — опет част, гозба, опет пијанка, и он без устезања пије, све чешће стреса чашу за чашом, и ено га, он је пијан ... Дође празник, треба и „добре" људе погостити, а ти „добри" људи не пију без домаћина, и поново он пије, пије већ своје пиће, и тако се мало по мало научи на пиће, па пије и у радни дан, познаје пут у крчму, полази у њу с почетка крадом од своје домаће чељади и сусједа, а касније већ и јавно, отворено, и тако долази