Istočnik

Бр. 13

ИСТ0Ч1ШК

Сгр. 19 9

Исус у пустињи, Искушења. Из дјела П. Дидона: Исус Христос. (Наотавак.) Од тада је за Исуса као год и за нас „борба не више с месом и крви, него са кнезовима и силама мрака, са уирављачима земне таме, са злим духовима", који одлазе, пошто проузроче својим радом велике неприлике. Сви напади њиховн против Исуса чињени су са таковом силом, која му најузкишеније мјесто даде у броју оних јуначких душа које су се бориле, трпјеле, ради Бога смртни страх издржале, свјетским искушењима одупрле се, згазили њихову поквареност, и одбили демона> и разрушили његово царзтво у себи и око себе. По највеће муке добрим и правим, светим и праведним људима чини кад морају гледати зло и мијешати се са таквнм духом, иа ма какав облик исти имао, па и онда чак ако нам је вол.а чврста према њему. И само његово присуство производи муку. Исус је хтио исту искусити, и док је Он чекао на час да се напије из ријеке мука, и да од људи буде гоњен до у смрт, Он је најприје препустио тијело сили вражијој, да буде циљ његових покушаја. Већ у почетку свог јавног рада, Он је стао непосредно против начела зла; и ова борба јест његова прва појава. Опште хришћанско предање зове исту „Искушење" нарочито повишеног облика. Трн јеванђелиста сачувала су нам извјештај о томе: један у цјелини а други више у ситницама. Исус је постио у пустињи. По примјеру Мојсијевом и Илијином Он није ништа јео четрдесет дана и четрдесет ноћи. Он не осјећаше глади. Животне потребе ћутаху. Ослобођен тјелесног јарма, Он не пријањаше више за земљу. И ко зна до које висине слободе, неодвисности и духовитости може у Богу расплињена душа уздићи своје сопствено тијело. Трајање времена не постоји више за оног духа, кога је сам Вог од свих земних утјецаја, мијена, пролазности заштитио и у својој га непромјењљивој свјетлости окупао. Послије четрдесет дана и четрдесет ноћи, Он се потчини опет обичним људским законима. Син Божји истаче опет сина човјечијег. Он осјети потребу да своју снагу поткријепи. Он бијаше гладан. , Искугнење се приближиваше. Али ко бијаше овај нови пророк, на чију главу бијаше дух сишао и кога је глас с неба назвао љубљеним сином вјечног оца. Кушач то не зна. Може бити, домишљаше се он, да ли овај непознани не ће бити Месија, и ако његова снољашност не одаје његову унутрашњу