Istočnik

Бр. 20

ИСТОЧНИК

Стр. 309

Цркве са старинама у Мирушама. Прнопћио: Леон. Нинковић, јеромонах. I. Црква, храм св. ЂурЈја у Мирушама (на Приспи у протопрезвитерату Билећком). Од села Паника сјеверо-источном страном — с ону страну ријеке Требишнице за пола сата хода постоји село Мируше. Између ова два села тече ријека Требишница. На сјеверо-западној страни села Мируша, а до 150 корака близу ријеке Требишнице налази се црква храм св. Ђурђа 1 ). Црква је лежала у рушевинама до 1879. године. Тада су је обновнли становници села: Мируша, Влахиње, Делеуше, Мрежице и Торича. Сазидана је од тврдога материјала у облику лађе. Звоник је на преслицу са једним звоном. На оба побочна зида као и на олтару има по један прозорчић; који више личи на какву „пушкарницу" на војничкој тврђави, него ли на прозор. Црква је дуга с олтаром 7 м., широка 5 м., а висока 5 м. Около цркве имају неколике гробнице из средњега вијека и два неуглађена и грдне величине крста. Натписа на њима нема никаквих. Између ова два крста налази се један крст са овим натписом писаним старо-босанским писменима: „Дсе л«жн в8ковр<ф ЈјВрЈјекиђ." А на другој страни крста пнсмена „с. ц. н." На сјеверној страни, а за 200 м. далеко од цркве налази се група средње-вјековних гробница, а међу тим има једна љепша од свијех осталијех: на њој стоји друга, која је на њој сјечимице постављена. На пошиљедној гробници поред разнијех орнамената исклесана су и три лика људска и то: два човјека у тијесном одијелу јашући на коњима. а трећи лик између њих јест пјешак. Слика представља борбу јер је десни борац управио своје копље на свога противника; пјешак пак хоће да предупреди тај смртоносни ударац. Слика је тако израђена да нас одмах подсјећа на старе српске мејдане. Како на цркви, тако и на овим гробницама нема натписа, те пошто нема ни других какових писмених извора, који би се односили, на оснивање ове цркве, то се морамо ослонити на народно предање, које о постању ове цркве говори овако: У Колањевићима (прво сеоце до цркве) становао је неки бан Калај, а по некима Калањ, који је имао четири кћери, а пошто није имао мушкога порода, то је допустио кћерима, да свака сагради себи задужбину — по једну цркву. У шематизму херцеговачке епархије за 1890. год. стоји за ову цркву, да је храм св. пророка Илије, а сав народ и земаљски геограФСки планови називају је „Ђурђева црква". Ја, као мјесни парох, послије подужега истраживања дознао сам, да су се при пошљедњем оправљању цркве мјесна племена отимала, да је прозову по свом „крсном* 4 имену као: Никољска, Ђурђевска, Лучинска и т. д., па пошто се нијесу могла сложити н пошто ни једно племе у тој општини не слави „Илин-дан и , то цркву прозову: (храм св. Илије) Илина црква. А такође и на црквеном звону пише: „храм св. Илије". Леон, Нинковић,