Istočnik

Стр. 332

није га ни карао тако љуто. Петру зује још и дан-данас оштре ријечи настојатеља Варнаве, како га је изружио, кад га је оно ухватио, гдје се руком машио за трешњу, да узбере. Тешко ли је уздахнуо тада: Боже, коме чува те трешње огац Варнава? Гле, врапци падају на њих и немидице кљују, а ја да не смијем ни иогледати на њих ? И ту зинуло срце у Петра при погледу на здраве и румене трешње — мука жива! Еао трешње, ево и извора и иред њихове очи отворио се читав један одсјек из њихова живота. Колика је данас разлика! Од Ииколе поста Никанор, а од Петра — Прохор. Иастојатељ сад више не ке звати: „Никола", „Петре", него ће љубазно: „Ходи оче Прохоре" или „дела, молим те, брате Никаноре, очитај молитву овом човјеку !" а њима све коса расте од милиие. Од данас они не служе више ни оца Варнаву ни оца Тихона, то је посао других; шта више и њих двојицу ће сад други служити, одјећу им и обућу очиститп. воде сиремити, коња оседлати кад у парохију пођу. Ех, слава, брате, слава Богу на висинама! У мислима и разго^ору брзо пројури вријеме, чисто се тргосмо, кад нас манастирско клепало опомену, да је већ вријеме ручку. Овечан је ово дан, манастир слави, што је добио два нова служитеља Божјега олтара, а и онако јо то пријека потреба била. Тихон остарио и отешчао, требаше дакле одмјене и то овако младе одмјене, јер парохија бијаше широка и посла много. За ручком се отац Тихон рашћеретао, па ће тек од једном окренути говор, какоје он у своје вријеме ишао у манастир на постриг. Он прича, а ми слушамо: „Започео сам био богословију, али је нијесам могао довршити, љута ме је бољетица обхрвала пред крај треће године, тако, да сам по савјету љечничком морао напустити школу. Да ми не би школа пропала, узме ме на испит блажене памети митрополит Георгије, и кад се увјерио, да из науке о богослужењу и правнлу црквеном доста знам, пошље ме са још једним кандидатом у манастир на постриг ; ја ћу остати послије рукоположења у манастиру и вршити службу, да би остала браћа лакше могла вршити парохијске дужности, а мој сапутник вратиће се на други позив и дужност. „Манастир Св. Пантелејмона, гдје сам примио монашки иоетриг и првобитно прибројан био, лежи дубоко у бријегу, опасан је високим бреговима. Донекле смо се могли колима возити, али доцније морадосмо кола оставити и узјахасмо коње, док и коње оставиемо у једнога ханџије, те узаном једном стазицом полако се кренусмо уз брдо манаетирској цркви. Било је већ давно по Крстову, јесен дубока. По брдима полегла магла, па те увија и дави кужним задахом. Које од стрмога пута, које од загушљиве магле брзо се уморисмо. Отанемо, да се мало одморимо. — Требилн смо чекати, док се магла не дигне, овако је зло, брате, удавиће нас ова куга — рече ми еапутник. — Ие чини нншта — одговорих му — за мало, па ће се разићи магла, ено се и сунце већ види, а што прије стигнемо манастиру, тим је боље, прије ће се и обред свршити. — О, брате, па што ти је тешко уз овај пут ићи, нигдје равнине, већ све уз брдо и горе, нигдје чисте стазе ни видокруга! — На путу, којим идемо, не цвјетају руже, тежак је то пут — мишљах у себи — трњем су обасути пути самопрегорења. Ако ружа тражимо, нијесмо добро ударили, боље се врнимо назад, овдје их нема. „Оснивач манастира, благочастиви какав муж, добро схватајућп емисао манастира, и саградио га је тако далеко, и на страни, да би опоменуо онога, који