Istočnik

Стр. 16

ИОТОЧНИК

Бр. 1 и 2

упозори на ријечи апостола Павла: „ТХоганих и бабских гаталица клони се; а обучавај се у побожности". (I. Тим. IV. 7). У Мостару сам примјетио, да ће се ријетко догодитн, да неко умре неисповјеђен и непричешћен. Шта више и свака бременита жена, пред скоро вријеме порођаја, исповједиће се и причестити. Колико је то боље него чекати задњег часа, у коме болесница обично није при себи. Нека би се на Мостар у томе и по другијем крајевима угледали. Добро би било, да наши архијереји посланицом једном упозоре како свештенство, тако и народ на важност похађања болесника од стране свештеника. 1Т. Свештеник чим чује, да се неко у његовој парохији разболио, дужан је, — не одлажући и ни чим пред самим собом не изговарајући се, — да одмах посјети болесника. Само по себи разумије се, да при томе, ако није крајња нужда, мора пазити на доба дана, као и друге околности, како не би својим неочекиваним доласком заплашио болнога и још га вигае смутио. Особито нека не чека задњега часа, јер тад му је много теже на болника утјецати, кад је овај сав обузет тјелесним боловима. У задњим часовима, свештеник ако већ од прије није болесника похађао, тешко да ће моћи своју задаћу ваљано и како треба извршити. Свештеник нека не чека да га позову, него треба и без позива да иде, пошто је у многим случајевима нужно, да сав свој уплив и знање уложи, да би болесника склонуо на примање светих тајана. Прије него ли од куће свештеник поЈје болеснику, нека се помоли срдачно ријечима апостола Павла: „Благословен Бог и отац Господа нашега Исуса Христа, отац милости и Бог сваке утјехе, који нас утјешана у свакој невољи нашој, да бисмо могли утјешити оне, који су у свакој невољи, утјехом, којом нас саме Бог утјешава". (П. Кор. I. 3—4). При ступању у дом болесников, свештеник не смије бити лица намрштена, да изгледа, као да једино из дужносги, а не с љубављу и вољом посао свој врнш. Тиме би и онако смућену болникову душу, још више ражалостио и напунио неповјерењем према себи, да би му сав рад био залудан. Љубазним лицем и мирним погледом нека свештеник ступа у собу болесникову. Нека га распита за стање болести. Је ли болест пошла на боље, то нека болеснику радост свој}- открије; је ли на горе, то нека му своје срдачно сажаљење изјави, а по том га одмах по могућности утјеши и упути да се преда вољи Божјој. ПЈто год бива, бива по вољи Божјој и ЈБеговијем законима. Без знања Божјег ни птица на земљу не слијеће, нити једна влас из главе наше