Istočnik, Feb 28, 1901, page 17

источник

Стр. 89

су народи, кад су се раселили из своје прадомовине, или може бити оставши близу ње, лли удал.ивши се од религије својих праотаца, ипак кат-кад на дуље сачували елементе истине. Мисао о највишем једином Богу код њих је потамнила, али није ишчезла. Осјећај правде накажен је, али ое није угасио. Други псјгиод. Свједоџбе су многобројније и каткад неоспорне. До народа, којих су религиозне преставе већ узеле груби лажни карактер и натуралистичку одјећу, продирале су путем, кога нијесу могле опазити њихове очи, кисоке истине и свете заповиједи старозавјетног откривења. Рука, која им је дијелила тај дар, била је за њих у мраку, и имена учитеља остала су им непозната, али се учење примало и усвајало и доносило је тамо, гдје је добра земља била, добре плодове. На пошљетку траЛи иериод. Овдје се натприродно откривење јавља већ свијету не у облику предања, које је дошло из прастарих времена, не у облику учења варварских филозофа — дпнесеиих не зна се од кога ни од кудп, него управ као завјет дани од Вога Јеврејима. — Тако код Иавилоњана, Асираца п Египћана налазимо добрих правила, и у њиховим обраћањима к Богу неба чујемо кат-кад одјек онога, у чему је био упућен Ноје и његови стари. Тако у учењу — а сигурно и вјеровању — Перзијанаца и заповиједима Римљана налазимо мм несумњиве докизе о томе, да су продрла до Аријаца вјеровања и убјеђења јужног ограпгса сјеверних семита — Богом изабраног народа јеврејскога. [Настаииће ге ]

У славу мучеништва. Говорио у св. саборној цркви сарајевској на дан св. великомученика Димитрија 1900. г. јеромонах Владимир Боберић, катихета вел. гимназије. Богу љубазни! Да прелистамо данас у име Оца и Сина и Светога Духа једну стару свету књигу — историју хришћанске цркве! ГГред нама је стара књига из давних времена пожутјелих листова, али су слова у њој још јасна и читка, јер су писана крвљу од испараног срца хришћанског. И шта читамо у тој књизи? Гроза нас хвата. шта нам књига каже, колико је црква хришћанска преживјела, препатила. Коса нам се диже, а кожа јежи од ужаса, како је сатана напунио срце у тирана, те измишљаху муке свакојаке, да застраше и сломију вјерну чету Христових ученика и нтљедбеника. ЛГто човјек донде не могаше ни у мислима замислптп, пи у пајбујнијој и најне-

/ / '