Istočnik

Отр. 126

источник,

15|>. 6

симе ссбе, т. ј. теку по старом, уобичајеном реду. То је код свакидашњег рада, а исто то, само не тако сигурно, не тако шаблонски је код већине наших радова, изузевши оне радше, за које знамо да о њима мислимо и о којима хоћемо да мислимо. Према томе већина људи не живи свјесно већи дио свога живота. Кад је тако код човјека, онда је тнм прије тако код животиње. И животиња нешто ипак научи у свом животу, те је горњи навод, да је млад мајмун паметан као и стари, наведен, да се потврди истина да се животиња не може развијати разумно, у потпуном смислу интелектуално. Представе које је животиња имала у овом вијеку, не губе се без трага, већ остају у души, да их слично чулно опажање или нека нова представа изведе из заборава. Асоцијација представа је у душеввом животу животиња од највеће важности. Изнад тога се она не може уздићи. Она има свијести, може разликовати предмете, али нема самосвијести, не сазнаје себе као личност, као индивидуу према другим личностима. „Самосвијест је она душевна радња, помоћу које човјек (пошто само човјек има самосвијести, остављамо ријеч: човјек у дефиницији, а могли бисмо рећи уопће: биНе) сазнаје себе као „ја" и тим сазнаје фактичност себе (т. ј. да постоји) и све своје околности и на тај начин разликује себе и од околости својих и од других предмета'' х ). Животиња нема самосвијести, јер не може да размншља, т. ј. не може да сама од себе слаже у свезу појмове, представе и чулне утиске, да од перцепција сгвори аперцепције, да разумно комбинир!, већ ако то донекле ради, ради само потакнута случајем, већином чулним утисцима. Она не може да се стави над своје представе и утиске, па да их оцијени. Лак је посао доказати тврдњу, да животиња нема самосвијести, да себе не разликује од других предмета као самостално биће. Кад посматрамо животињу, видимо како ради без компаса. Многе се животиње плаше својих трепавица и обрва, јер не сазнају, да је то дио њиховог тијела. Многе раде баш оне послове, које су апсолутно на њихову штет^ и пропаст. Док човјек зна, да ради против свог интереса и покушава, хоће ли добро проћи, животиња не мисли да ли је рад њој шкодљив; она не ради по увјерењу, већ потакнута околностима. Свакако се ређе догађа, да животиња иде у своју пропаст, јер њу њен инстинкт води оном, што је за њу најбоље, али се ипак околности тако сплету, да се то дога^а. Мачка и лисица се при свој мудрости улове у ступу, јер не могу да испитају узроке, зашто је

') Е>г. 6. На^етапп „Ркуе11о1о«:!е" отр. 33.