Istočnik

Стр. 208

источник

Вр. 9

казне старога вијека. А шта је крст нама вијернима, шта је цркви Божјој и анђелима, то нам најљепше казује црквена пјесма, која нас учи, да је крст хранитељ вс*а всшнУа , да је крст красота цркве, да је крст моЛ царева и утврђење вијерних, слава ан^ела, а проиаст демона. Да браћо, крст је наше утврђење у вјери, знак вјеровања, савеза нашег с Богом, путевођа и једини прави путоказ на путу живота. Помислите, драги вијерни, на разне животне путеве. Како ли се просијецају. Па ко ће да ти покаже на раскршћу прави пут, којим ваља и можеш мети крајњој да се приближиш, а да не залуташ? Једино крст, и ако се држмш правца, који ти он показује, једино тада не ћеш заћи. Биће ти пут трновит и мучан, зној крвави облиће ти лице.... али те на крају пута чека награда благоразумнога разбојника, којем је обећано, да ће с Господем бити. Једва си се освијестио, да добро и зло разликовати умијеш, а вали живота истиснули су те на бурно море страсти. Таласи са свију страна бијесно запљускују тијело, ту слабу љуску душе наше и грозе јој са пропасти. Душа клонула и изнемогла тежи за тихим пристаншптем. Па гдје ће га наћи? Зар у свијету, у благу, у достојанетву, у ласкању лажљиваца? — не, драги моји, наћи ће га само ов^е у цргсви, под заштитом и знамењем часнога крста, пред којим ће се сакрушити све нечисте силе, и којем неће наудити таласи страсти овога свијета. Крст је дакле заштита и моћ наша и уздање у биједи. Он нас кријепи у искушењу, њиме побјеђујемо демона; он је похвала наша у добру и по њему нам се отварају рајске двери. Ако је праотац Адам дцшо-ит* нз г к рдА изгшнт*, нама показује пут у вјечни живот дрво крста, кога по најсветијем примјеру Христа Господа са стрпљењем морамо понијети. Но кад погледам сувремени, нервозни нараштај, рекао бих, да смо можда у многому чему богати, али у врлини стрпљења одиста сиромашни. Зар се не живи данас брзо, пренагљено брзо? Зар не чујемо скоро на сваком кораку, да данас већ скоро и нема дјеце ? Ох колико их је, који нијесу кадри стрпљиво дочекати, да од пупољка природним путем постане цвијет, колико их је који не могу сачекати да дође одређени час, када ће потпуно да сазрије плод, већ га прије времена откину варајући и Бога и свијет, и себе, како им прија ! Па је ли чудо, ако засићени прераним уживањем, растројених живаца омрзну на свијет, но не због душе већ због тијела свога? је ли чудо, ако омрзну живот, који им више ништа лијепог не може пружити? је ли чудо, ако такови људи незадовољни сами собои падну у