Istočnik

источник

Стр. 199

само дјелује. На тај би начин мозак био орган душин, а пошто се он састоји из мат^еријалних састој ака, то би он био и тјелесни орган и то такав оргаЦ који спаја тијело са душом. Ријека тече својим коритом, но корито није ријека; мисао се изражава преко мозга, но мозак није мисао нивд истородна (хомогеиа, адекватна) с њим. Загатимо ли поток, скренелјо ли ријечно корито или ставимо ма какву сметљу, ријека неће т«јки пређашњим током. Тако и мисао. Да се душа искаже у спољашњем свијету, потребан јој је орган, медијум и тај медијум јесте мозак. &.ко је мозак нормалан т. ј. такав, да се и душа може преко њега шнифестирати, он ће вршити своју функцију т. ј. спровађаће мисао; ако је пак орган покварен или уништен, природно је, да не мохе нормално функционисати, но неће моћи ни мисао спровађати. То гак не значи, да је мисли нестало исто тако, к 10 што ни код потока ^ије нестало воде, већ је само ми не видимо на пређашњем мјесту. Ако/извору ставимо сметњу, вода ће тећи н. пр. испод земље и мн немамо грава да рекнемо, да смо извор и садржину његову уништили. Са повредт мозга је дакле само ток мислима загаћен и ништа више. На*>епше примјере тврдњи, да је мозак душин орган, показује нам виви^кцнја. Има много примјера, да су животињама (особито жабама и г^ицама) извадили или мали или велики мозак, па су ипак те животиш и надаље живјеле. Разорен мозак дакле ипак не уништава душу, вћ само спријечава њен рад. Кокоши изваде мали мозак, она жив^. ^1и се не креће; шћућури се у један буџак и тек ако је гур* недо, 1Де. Њој су моторни нерви умртвљени, но она ипак иде. То је зеј / к , /Да душа није уништена, јер већ та околност, да организам може нКо вријеме да живи без мозга, доказује, да је душа у њему. Каракте^стичан примјер за ово налази се у Ни&1апс1-ову журналу за прак/ичну медицину 1823., гдје је описан један случај, како је човјек без /Мрве мозга живио дуже вријеме, а био при потпуној свијести. Наиме мозак тога болесника се сасвим изгубио, а тако исто су му удови и сва чула осим слуха била одузета. Кад су му по смрти отворили лубању, није било ни трага од мозга, већ је само на дну лубање било мало течности. При свем том тај је човјек био душевно сасвим нормалан и кад му је сестра на Велики Петак, дан прије његове смрти, рекла, да иде у цркву на мису, он јој одговори : „боље кажи: идем у звање, јер данас нема никакве мисе" Ј ) Таквих случајева се може више чути. Како ће материјалисте — ако вјерују у савјесност дотичних лијечника, који су лубању тог болесника пспитали, а нема разлога

1 ) 1)г. Ј. Еппетозег: ТЈгвргип^ иш! ЛУезеп (1ег тепзсћНсћеп 8ее1е и стр. 80; Ог. Ј. Н. 8сћтск: ,,В1е ХЈпб^егћНсћкеи с1ег 8ее1е 14 стр. 110.