Istočnik

Стр 226

ИСТОЧНИК

Бр. 10

учити, него заповиједати и забрањивати с особитом силом. . . . А ако хоћеш да говориш о томе, да треба имање раздавати, да треба чувати чистоту тјелесну, ако мислиш бесједити о вјери, у том случају учење постаје неопходио" 1 ). И кад хоће да се поирави живот вијерних каткад је потребна ријеч кротости, а каткад ријеч укора. „Као што је штетио, кад се осуђује бесмислено, исто тако и не казнити јавне грјеганике значи показивати пут другима, да и они чине то и да то по кушају. Карај не којекако, него са строЕчнпћу, јер ће се на тај начин и други бојати" 2 ). Или у другој бесједи о истом питању св. Ј. Златоусти говори овако: „у онијем стварима, које се тичу лично њега (свештеника), нека и допусти немар и нека га сноси, јер на тај начин дуготрпљење помаже успјеху учења; али у оном, што се тиче другијех — не ; јер то већ не ће бити кротост него равнодушност. Када се он свети за увреде, нанешене њему, или за оговарање, или за грдњу, тада га с правом кривиш. А када се ствар тиче другијех, тада заповиједај и наређуј С пуном влашћу. Ту не смије бити кротости, да не би постало опасно за друштво" 3 ). У овијем ријечима се јасно огледа она мисао св. Ј. Златоустог, да укори пастиреви нијесу знацп његове суровосгп, јер он мора бити кротак, него да су изазвани наравствеиим стањем вјерних. „Као што лијечник у интересу болесника даје му горке лијекове, тако и пастир-проповједник, говорећи горке ријечи, чистећи душу од порочних помисли и забацујући тешко бреме гријехова, пружа слушаоцу спокојство савјести" 4 ). — Али и онда, кад са силом и заиовијешНу говори, настир не смије никада заборављати дух љубави, не смије карати са страсношћу, него морч ублажавати укоре духом кротости. Лијеп примјер, како се заједно налази дух строгости са духом љубави, даје нам сам Ј. Златоусти. Треба прочитати нлгове бесједе на посланицу Колошанима (гдје он изобличава страст среброљубља) тога ради да се види, с каквом опрезношћу употребљује заповједничку ријеч, какова љубав пробија кроз сваку сурову, заповједиичку ријеч његову. Бринући се из своје душе о духог.ном препорођчју свога стада, не пмајући у виду никаквијех спољашњих споредних циљева осим да у срцима свога стада усади ријеч Вожју, пастир проповједник мора тражити плод своје пастирско-проповједничке дјелатности само у духовном узрасту свога стада; ње1 л а не смију заносити ма какови спољашњи знаци одобравања и похвале његовој проповједничкој ријечи.

Ј ) Бес. на раана мј. св. Писма. 7. и 8' бвсједа. 3 ) Бес. на I. Тимотеју. *) 1ћх(1ет.