Istočnik

/ / Стр. 228 ИСТОЧНИК Бр. 10

ванредни) дар, — и што, дакле слушаоци, заносећи се лијепим говорењем проповједниковим, обраћају пажњу бага на спољашњу страну пропокиједи, заборављајући на њену унутрашњу садржииу, која управљена на искорјењивање покварености и на стицање врлине, свагда дубоко озбиљна, мора изазивати у слушаоца дубоку нажњу, побуђујући га или покајиичком чувству, или чувству свијетле и тихе — али не бурне и усхићене радости у Христу и срдачне благодариости проповједиику. С тога снољашњи усклици, спо.љашње похвале не смију будити радост у проиовјдника, него тугу, изазивати из уста његовијех укоре и опомене слушаоцима, да они пазе на ону унутрашњу садржнну у проповиједи, која је управљена на њихово спасење и пазећи на ону страну проповиједи, да исправљају свој живот. Једино дакле истинити плодови, које пастир мора очекивати од своје проповједничке дјелатности јесу препорођај свога стада, усађивање у душама њиховима мира и радости у Духу Светоме — царства Божјега (Римљ. XIV, 17.), — а све се остало не односи битно на његову службу. Проповијед је пуно значаја средство у наравственом утјецању настира на стадо. Али утјвцај нроповиједи у борби с пороком доста је ограничена и самим проповиједима никако се не може задовољити брижна љубав пастирева, кад опази да овај или онај из његовог стада пати од наравствене болести. Проповијед опћа, која поучава, има тај значај, да чува, када стаду нријети зараза од каквих му драго рђавих обичаја, или кпд се многи силно заносе за нечим, што пријеги опасношћу по наравственост. Даље с поуком у црквеној проповиједи може се снојити изобличавање, кад пастир онази какве му драго неправнлности у животу свога стада, кад види, како читава маса вијерних нарушава светост хршнћанских захтјева, па и онда, када је завладао многима какав велики порок. Да би пастир могао с мање или више успјеха лијечити душевне болести, потребно је, да се непосредпо, лично опходи са онима, који од гријеха болују, као што ]"е то код обичног лпјечника, кад лијечи тјелесне болести. Ако људи требају духовног лијечења, не могу на њих утјецати толико опће поуке, управљене свима, колико засебне поуке и оне су овдје чак и потребније, него прве. — Најзгодније вријеме за ове поуке јесте вријеме исповиједи. Пастиру у то вријеме долазе ње1'ова духовна дјеца, пред њим откривају ране и красте обољеле душе; овдје се пастир срета лицем к лицу са спиј<'м могућим појавама унутрашњег психолошког свијета, с на]разиоврснијим манифестацијама наравствене природе човјекове почињући од неверија и наравствене