Istočnik

Бр 16

истомник

Стр. 367

Ћирил Александријски, Теодорит, Хиларије, Јероним и др.). Једна грана ове теорије је традуцијанизам. Овај учн, да Бог ствара душе посредно, т. ј. оне се развијају и постају од родитељских душа, као из неког стабла («х (гас1исе). Душа дјетнња постаје од душе родитељске. ГГитање, на који начин ностаје душа, јесте за нашу расправу а особито за питање о бесмртности од највећег значаја. Ми душу сматрамо за супстанцију, а знамо, да је супстанција биће просто, иедјељнво. Према томе је тешко довести у склад њену супстанцијалност и њон постанак по традуцијанизму. Кад бисмо се сложнли са теоријом непосредног стварања дошли бисмо у сукоб, као што смо видјели, са религиозиим становиштем, а уједно н са науком. Јер неоспорна је истина, да човјск душу своју има у нашљедство од својих родитеља. То нам потврђује искуство. Нико неће порећи, да дјеца имају много особина, наслијеђених од својих родитеља. То је т. зв. атавизам ^у ширем смислу). 0 тим фактом морамо рачунати. Ако би за сваког човјека душа бнла створена засебице, онда не би могло бити душевног атавизма. Ме^утим се увјеравамо, да га има. Многе страсти, нарав п разне душевне склопости често човјек доноси већ на овај свијет као нашљедство од својих роднтеља. Душевни атавпзам је на филозофском језику оно, што се црквенпм изразом зове; прародитељски гријех. То је разлог који туче теорију строге креације, а не као што мнсли ТеЈсћпшПег, да би се Бог у креацији могао збунпти, па мегнути у човјека псећу или какву другу душу 1 ). Кад у Богу не бпсмо гледали у свему апсолутно биће, могли бпсмо тако тврдити. Те1с1тш11ег сматра Бога отприлике — уеша сошрага(лош — као амернчког поштара, којн има посла са неколико хиљада шкрабија (чекмеџета, фијока), па се лако може побунити, да метне писмо у шкрабију у коју не треба. Ми пак Бога сматрамо као биће премудро, које се не може као човјек збунити. (Атавизам разумијевамо под овом ријечју у овој расправи свагда: нашљеђивање душевнпх особнна) је дакле факт, који се са стране науке у осниви противи теорији непосредног Божјег стварања. На који се начин може атавнзам довести у склад са душином супстанцијалношћу ? Да на ово питање одговоримо, морамо се опет обазријети на живот наше душе, наиме на оно стародавно питање о сједишту душином у тијелу. Гдје ћемо смјестити душу и гдје ћемо је у човјеку тражити? — Спиритуализам сматра душу као неки душевни атом п по њему ће душа као атом морати имати у тијелу своје сталпо мјесто. Но одредимо ли ппсебне мјесто као сједиште на-

') Г 0ђег сНе ТЈпзСегМиЛкеН (1ег 8ее1е'' стр. 99.