Istočnik

Сгр. 400

ИОТОТНИК

г.р. 1?

О времену постанка црквених одеткда. — К. С—на. С руског Драго Е. Урошевић, свештеник. [Сребреница.] Наставак. Хрпшћанска религија, јавивши се на свијет, као религија духа и сдободе, није стјешњавала своје шљедбеиике у рвихову животу викаквпм спољашње-формалним прописима, нити је показивала важност свога достојанства ма у каквим спољашње-обредним радњама. Исто тако и гледе уиотребе онијех ствари и предмета, који окружаваху хришћане, она нпјо чииила строгога избора: Хришћанин се могао корастити свим оним, што је около њега, — само ако није то рђаво утјецало на његову духовну битност п стање т. ј. ако није порађало у њему религијозне, као и моралне сумње. С тога ми и видимо, да се апостоли и пријемници њихови никако и не устручавају, да се послуже у циљевима својима и таковијем стварима и предметима, који су били у употреби код незнабожаца. Или би се употријебиле приватне куће у хришћанство обраћепих незнабожаца, као згодна мјеста за црквене скупове; илп бп се пак користило разним предметпма и стварима из обичног домаћег покућства, као н. пр. сасудима, који иастојатељима цркава у данима оскудице добро послужише као згодни за лит ургијске цпјељи. Па кад се на тај ттачин хришћани првнх вијекова нијесу клонили везнабожачких иредмета и ствари, већ су шта више узимали од њих на зајам и мјеста за црквепе скупове и различне сасуде, тттто су били у обпчној домаћој употреби, то је онда од свега, што смо до сада рекли, најприродиије, да су и опе одежде, које су употребљавали настојатељи црквени и прп богослужењу, они позајмили из обичног свјетовног одијела. и које се најпослије нттјесу разликовале ни по формп од опог одијела, што је нонтено у долтаћем жнвоту. (Ја овим се мпшљењем, као иајбољнм од осталнх, слаже и сама историја. Што се тттче апостола, можемо речи, да они — имајући пред очима примјер Божанског .Учитеља, који је иа пошљедњој вечери сврнтпо св. пасху новог и вјечног завјета, без сумње у оној истој одежди, у којој је Ои, као жрткени Агнец, бно приведен па жртву и која се није разликовала по својој суштинн од обнчног тадашњег одијела, — нп сами нијесу мо^ ли а да не размишљају о томе, да ће у обичном своме одијелу, које је — без сваке сумње — у суштини било слично са народним, приступати к олтару и тајанствеиој жртвп. Шта више и саме околностн, при којнма су приступали свршавању богослужења, побуђивале су их на то. Одлазећи они у незнабожачке предјеле,