Istočnik

Бр 19

ИСТОЧНИК

Стр. 437

душа рад, а бесмртност да се састоји у усавршавању, иди морамо признати индивидуалност у оних бића, која се развијају, дакле у душа, или морамо доиустити, да је човјек овакав, каквог га видимој бесмртан. За ово пошљедње знамо да није, дакле морамо души признати бесмртност. Прогрес мора имати свог носиоца; без овога је он само идеја. Уопће духовно развиће не може постојати без посебног духовног развића; опће развиће је сума свих посебних индивидуа, које собом представљају неко развиће; само развпћем посебних индивидуа може се замислити опће развиће. Данас је опће духовно развиће дотјерало до много већих успјеха, него у давној прошлости, али ми за данашње развиће имамо захвалити оним људима, који су прије нас живјели и који су нам своје савршенство и духовно развиће предали. Ја данас живим, бринем се за себе, усавршавам се, а смрћу мене нестаје, но на моје мјесто ступа исто такав створ, који је опет за себе као неки центрум у свијету, који се брине, мучи, усавршава итд. Моја је мисао сад тобоже у њему, мој рад његов рад. Индивидуа, која је радила, нестаје без трага, а остаје само њенЈ савршенство и то на такав начин, што је заступљено и примљено од друге индивидуе. То би био гај опћи развитак, у коме индивидуа ишчезава. Но са поптљодњом индивидуом нестаје и развића; кад нестане оних чињеница, које сачињавају опћи прогрес, мора нестати и тога прогреса. Дакле или прогрес није вјечан, или су нндивидуе вјечне. То се исто има рећи о вјечности идеје. Идеја сама по себи без носиоца није ништа; закона нема, ако нема никога, ко би му се покоравао, или га нарушавао. Замислимо идеју без разумних бића — шта би било од ње? — Она уопће неби постојала, јер неби имала коме да се нскаже. Као што у мраку не видимо ништа, јер је све црне боје, или рецимо кад би све било црвене боје, исто не бисмо иишта ви^јели, јер не бисмо могли разликовати предмет од предмета; ти предмети дакле, и ако постоје, не би за нас постојали — тако је и са прогресом и са идејом. И они не би ни за кога постојали, кад не би било разумних бића, дакле индивидуа, које прогрес и идеју рађају осјећају, схваћају и т. д. Човјек ни на који други начин не може бити дио опћег прогреса, већ само као нндивидуа. Он као засебна личност мора осјећати и унапређивати прогрес, иначе нема прогреса. Непрестани прогрес може бити само сврха и разлог бесмртности, као што ћемо на свом мјесту споменути, он сам пак није бесмртност. Ваш у осјећању, мишљењу, индивидуалном животу и састоји се личност. Ако не би било личне бесмртности, нашто би био лични земаљски живот? Цјелина (опћи прогрес) састоји се из дијелова; ти