Istočnik

Бр. 19

ИСТОЧНИК

Стр. 441

ност, мп имамо битиост, т. ј. Бог постоји н то сам од Себе, и ми иостојимо — од Бога; Бог има највишу благост или милосрђе, ми имамо релативно милосрђе; Бог је апсолутно иравосудан, ми смо релативно правосудни и т. д. Човјек је у малом оио, што је Бог у апсолутиом смислу. Сад је потпуно јасно, да и вјечност или бесмртност смијемо приписивати себи с тог разлога, што имамо појма о вјечности. Пошто је вјечност прост појам, код ког неча градације (компарације), то га човјек не приписује себи у машој мјери (јер код њега нема мјере) зато, што тај појам види у вишег од себе бића, већ зато, што га он а с тога смијемо с хтуним нравом рећи, да човјечија душа живи непрестано. Ту не можемо рећи: душа је човјечија мање вјечна него Божија, као што смо рекли: човјек је добар али мање него Бог, јер чим је мање вјечна, није вјечна. Свакако има разлике између вјечности, бесмртности Божије и вјечности човјечије, јер је Бог апсолутно вјечан, а човјек је релативно вјечан. Бог нма вјечност сам од Себе, а човјек нма вјечност од Вога. Логично размишљање нас је дакле нагнало, да признамо, да сваком нојму одговара реалност, да сваки појам смијемо схватити као своју својину, најпослије да признамо и себе за субјекте појма бесмртности, да признамо, да је и наша душа бесмртна, јер ми иначе не бисмо имали појма бесмртности. То је онтолошки доказ, који закључује с појма на његову реалност. Оитолошки доказ можемо изразити н на другн начин, наиме: Оно што јесте, то постоји; што постоји, то не може непостојати, јер ако може чр1вђстојати, онда не постоји, онда се само чини, да постоји. Нослужићемо се примјером. Видјели смо и кажемо да је душа биће. Тим смо изрекли, да она постоји; ако бисмо допустили, да она може умријети, негирали бисмо тим њену битност, јер она онда није биће. Противност св не може замислити. јер наш разум никад неће признати, да се нешто што постоји може учинити природним силама, да не ностоји. Ако је душа такво биће, које постоји, онда она не може умријети, јер умирање или смрт јесте негација бића. Биће не може умријети, иначе не би било биће. „Биће умире" — та би реченица била несмисао, јер ту предикат негира оно, што субјект изра жава, да ностоји (односно субјект се негира од предиката, као што смо на једном мјесту већ за примјер навели); субјект (биће) наиме каже, да нешто постоји, а предикат каже да не постоји. Не треба да нас вара, што можемо рећи н. нр. човјек умире; и човјек је биће, алн не као дугаа, већ биће сложено, но кад кажемо, да он