Istočnik

тр 48®

ИСТОЧНИК

Бр. 21

Лако је рећи, да човјек највећу срећу осјећа у вршењу закона, па да осим тога не треба ништа више да очекује. Каже се „живот човјечији није уживање већ труд, али тај труд је при свој несрећи спојен са срећом, јер човјек сазнаје да је испунио своју дужност" 1 ). Истина је, да је уживање и срећа за човјека у томе, кад он врши своје дужности, али је и та срећа врло релативна. Само онај човјек осјећа то уживање, који тачно врши своје дужности, а пошто човјек неможе никада све своје дужности потпуно извршити, не може ни његова срећа бити потпуна. Највећа срећа би била у потпуној моралности. Па као што ниједан човјек на зем.љи не може рећи за себе, да је потпуно моралан, јер сваки има неких недостатака и моралних пјега, тако нико не може за себе рећи ни да је потпуно срећан на земљи. ГГа све кад би човјек и успио, да буде моралан до савршенства^ он не би могао бити потпуно срећан, јер би му томе сметала ту^а несрећа, туђа неморалност. Догод човјек види, да се гријегпи против закона, а сам нема моћи, да спријечи и уништи гријех, не може се његов живот назвати срећним. Зато се ми не задовољавамо са овим земаљским животом, већ очекујемо неки други, идеалнији, који ће настати послије тјелесне смрти. Не можемо замислити, да ће свим нашим надама бити крај на земљи; као што знамо, да оне нијесу постале од материје, тако осјећамо, да се неће заједно с материјом ни распасти. Доказ нам је за то онај напор, с којим људи раде оне послове, који ће дуже од њих трајати, који ће њих преживјети; доказ нам је за то она опћа особина у људи, да сви воле, да се о њима задржи глас и слава и кад њих не буде. Та околност, што човјек жели други живот. што очекује већу срећу, доказује нам, да је земаљски живот за нас недовољан и да ће душа живјети вјечно. Јер као што смо оно рекли за способности човјечије, тако и овдје: кад не би тој тежњи истина одговарала, не би је човјек ни имао. Иначе се оваква неприродна тежња не би могла ни замислити. У животиња сваки инстинкт долази до задовољења, а зар да је човјек нижи од животиње; зар је само он једини на свијету, чији се нагон не би могао задовољити ? Не може се овај доказ ослободити тим, што се нава^а против њега, да људи чекају у будућем животу највећу срећу у истом онаквом уживању, као што је земаљско, те да је на тај начин само егоизам човјечији створио вјеру у бесмртност. Сравњујући разне религије, долази Ту1ог до освједочења, да је слика о уживању у буду') 1)г. 6. Шо{Јаи; ЗГогт тиЗ сНе Ветсе^ип^б^езе^ге <1еа Ов181;е8" стр. 165.