Istočnik

Стр 508

ИСГОЧНИК

Бр. 22

сврху, наиме, дн послуже духовиом принципу у његову развијању, јер се он на земљи развија помоћу материје и енергије. А као што материје и енергије, тако не може нестати ни духовне енергије. Једини умјестан и оправдан закључак јесте дакле: тековина душевна заједно с душом остаје и послије тјелесне смрти, да се за вјечни живот употријеби. И то ра8умијевамо сваку поједину душу као носиоца индивидуалног прогреса. Посматрајући човјека као морално-разумни створ, долазимо до новог, моралног доказа за бесмртност душину. Моралност у људи је могуће само тада замислити, ако се призна морални закон као киша воља, којој је човјек подложан. Морални закон диктира човјеку, да врши његове прописе, а због њега (и слободве воље) се нама наша дјела импутирају и добијају моралну цијену. Сви су људи у томе сагласни, да има људских дјела добрих т. ј. сагласних са моралним законом, и грјешних, неваљалих, противних моралном закону. Етика нас потанко упознаје са моралним законом, са дјелима добрим и злим и прописује човјеку, да се добрих дјела има држати, а зла избјегавати. И ако моралан, поштен човјек чини добра дјела и свагда респектује морални закон из љубави према њему, ипак је сваком човјеку својствено, да за своја добра дјела очекује неки еквиваленат, неку награду, а тако исто и грјешницима треба да се плати по заслуви за њихова зла дјела. То и захтијева правда. Награда је човјеку истина већ она радост, коју осјећа у врлини. Али ипак та радост не може загушити у њему очекивања још и посебне награде. Оставимо на страну оно што смо већ рекли о срећи, коју човјек осјећа чинећи добра д,јела; оставимо на страну за сад и праведне људе са њиховим очекавањем награде, па се обазримо на грјешнике и запитајмо њих, зашто се боје казне, кад учине гријех? Од своје савјести ? — Али савјест своју може сваки грјешник мање више успавати. Већ и та околност, да човјек уопће гријеши, каже нам, да савјест не може бити једини мотор у нашем "жииоту, јер да може, она би људе увијек одвраћала од гријеха. Она је моћна само код савјесних људи, а много их има таквих, који о њој слабо воде рачуна. Па ипак грјешник и ако је заборавио на савјест, преза од казне за свој гријех и то само зато, јер очекује још друкчију казну и већу него ону, којом га може савјест казнити. Гријех дакле васлужује казну. По томе се смије онда и моралан човјек исто тако надата награди Кад би се сва награда на врлину састој 1ла само у оном степену среће, коју осјећају врли људи са својих добрих дјела, а казна кад би била исцрпљена само у грижи савјести, тада би било на сви-