Istočnik

Бр. 22

ИСТОЧНИК

С т]ј . 511

да се свакад нађе кривац, који призна своја недјела. Може ли људска правда свакад одмјерити толику казну, која би фактично одговарала почиљеном гријеху? — Не може. Један човјек убије човјека, па да главу за главу. Но други поубија десеторо наједанпут и не само десеторо, него и хиљадама, па и он даје главу за главу. Он је изједдачен с оним, који је угасио само један живот, мада овај при свем свом злом дјелу изгледа према њему много невинији. Он нема ништа више да да од сво]е главе, алн то значи, да је он дао сатисфакцију само за један дио својих гријехова, а за много је још дужан остао. Исто тако много пута земал.ска правда нема средстава, да довољно награди врлину. Колико има добротвора људских, којима се л>уди одужују са просто „хвала," дочим се истом таквом захвалношћу одужују п човјеку, који је много мање добро учинио! Каква је награда човјеку, који се невин ломио у тамницп на робији читавих двадесет година, кад се пронађе наједанпут, да је невин? Суд му признаје свијетао образ, који му је пуних двадесет година одузимао; из тамнице је изишао сломљен физички и душевно и већи дио свога вијека провео у највећој биједи и срамоти, мјесто да га је употријебио на своју радост; па и послије мора да гледи, како на њега прстом упиру, а многи неваљалци му још хоће и да пребаце. Ту човјек нема средстава, да поправи своју погрјешку, јер ма како га даривао и физички и морално, не може му повратити оно, што је изгубио, нити избрисати из душе његове успомену на ужасну срамоту и неправду, која му је учињена. Та таквих примјера и догађаја и неправди има вазда на свијету. Наша свијест тражи за врлину сталну награду, а за гријех достојну казну. На земљп се то не постизава никад потпуно. Па шта се може одатле закључпти? — Ништа друго, већ да ће човјек то по«тићи у будућем животу. Уз моралну свијест своју ми не можемо допустити и сагласити се, да би врлина остала неопажена и ненаграђена, а гријех некажњен. Тешко би било човјечанству, кад би се та морална свијест у човјеку промијенила у онакву свијест, као гато би хтио материјализам! На земљи човјек живи с тијелом; у тијелу своме он гријеши, с тијелом чиии и врлине. Но тијело ипак није вјечно, но само душа. Може ли се гријех, који човјек у тијелу учини, уписати тијелу у гријех ? — Не може, јер тијело само по себи не одлучује ни на гријех ни на врлину. Сваки гријех долази од поквареног срца, дакле из нечисте душе, која има за њега и одговарати. Исто се тако ни ирлина дае може приписати тијелу, мада је човјек у њему чини, јер тијело чини само оно што душа хоће. Душа заповиједа, а тијело извршује.