Istočnik

Вр. 7.

ИСТОЧНИК

Стр. 147

запет. Јеврејин, свикнут на квас фарисејски, на суботу, на обрезање и на то, ^а је он бољи него остали свијет: неможе да прихвати нову науку осуђеног Месије, који изобличава фарисеје, одбацује обрезање и суботу и у с 1и, да ни Јеврејин није бол^и од другог. Неће да појми, да Месија није само за Јевреје, већ за цио свијет и да је царство јудејско ништаво према царству небеском, до којега само вјером у Распетога може доспјети. Није даклем никакво чудо, ако између обраћених и оваких супружника чзбије као неко неповјерење и подозрење, па ако евентуално и до сукоба дође због разлике у вјери ; нити би право бнло, да се брачна веза ушљед ове разлшсе у гвоздеие окове претвори. Ријеч Росподња: „ко има уши да чује, нека чује", тиче се и незнабошца и јудејца, но ако се овај и поред непрекидпог настојања оглуши на истнпу, сам од себе је смрт изабрао, те се неможе захтјевати да жив (обраћени) с мртвим (необраћеним) вијек проводи. Ушљед оваких околности одмах у почетку хришћаиске ере дегаавали се случајевп да су брачиицм поводом разлпке у вјери брачпу заједницу прекинули. Апостол Павле говорећи о потребтј толеранцији мјешовитих бракова, завршује „ако ли се некрштени (супруг) раздваја, (од крштеног супруга) нека се раздвоји; јер се брат пли сестра у таковом догађају не зароби" (Г. Кор. УП. 15.) Из тих ријечи впди се, да је послије прељубе прип разлог за тзв. развод брака: разлика у вјери. Мјешовити брак трпљен је у цркви од почетка поглавито у тој нади, да се невјерна странка упливом вјериог су пру га ка Хрпсту обрати. Но обраћање нсможе се снлом спровссти, јер се не слаже са достојанством благодатних срестава Цркве, којима се спасење постизава, да се иком на сплу намећу. Православпа црква од увијек се држала пајеветијег примјера њене невидљиве Глгве, те се у обраћању невјерннх примјером и ријечима послужпвала, а не суровом силом оружја и мучењем. (И ако је било случајева, да је против иновјераца сила каква употребљена, то никад није од саме цркве потекло, већ од државе, која је државну религију не само ради ње саме, већ и из политичких смјерова бранила, а та се политика не смије на гатету моралне узвишености цркве уписати!) Но док је црква у таквим случајевима, гдје је због разлике у вјери између супружника до сукоба догпло, развод брака допуштала дотле је с друге стране строго забрањивала крштеној странци, да ; брачну заједницу с некрштеним другом прекпие, ако се овај приволио да са обраћеним супругом живи, и обвезао, да му вјерч не само иеће сметати, него да ће и дјецу у хришћанству васгштавати. Ово стано-