Istočnik

Бр. 8.

источник

Сгр. 173

црква само над оннма надлежна поступати, који јој припадају. Према томе у мјешовнтом браку подлежи суду православне цркве само православна, а ннкако и нновјерна страна. То је опгпте правило, од којега неможе бити ги мјешовити брак изузетак; шта внгае оно се може и мора у првом реду баш на мјешовити брак применути, јер у другим питањима* једва се долази у непосредни додир са иновјерцима. Наше је шпнљење, да овдје неможе битн спора око тога, да лн је брак у православној црквн благословен, или у 1.ојој другој вјероисповиједи склопљен, јер да мјесто и начин бракосочетања одлучује, не би православнн духовни суд био надлежан да рјешава спорове и таквих супружннка, којн су брак у иновјерној црквп, као иновјерци склопили, но доцније један од њих прешао у ортодоксију. Осим тога, православна странка остаје православна, а иновјерна иновјерна, вјенчали се они у православној или којој другој цркви. Актом благосиљања брачне везе, благословене у православној цркви, иновјерна странка још није примила православље, као што није нзгубљен за ортот,окснју онај, ко је по обреду инославне вјере, у иновјерном храму у брак ступио. Корак је његов додуше за осуду, јер је показао вјерску равнодушност, молпо се са јеретицима, али то је све само прекршај дисциплине, а не п апостазија, ушљед које се губи или постизава право једне цркве. да му надлежно суди. Да је пак православни духовни суд у мјешовитом браку надлежан само за православну странку, а не ц за иновјерну, види се и отуд, што иновјерни духовни суд у мјешовитом браку може да суди само иновјерном, његовој власти и области подчињеном супругу, а не и православном, ма да се исти у храму те иновјерне духовне области вјенчао. Већ из овога је јасно, да је православни духовни суд искључиво на тужбу православног супруга надлежан покренити поступаге у бракоразводиој парнпци супружннка разне вјероисповиједи. Другчпје неможе ни бити, јер православпп духовни суд у случају развода брака може саио православног супруга осудити или невиним прогласити, а не и пновјерног, којн би можда званично констатовање своје незиности радо прихватио, али да се против осуде православног суда — за њега ненадлежног ф >рума зацијело, и то оправдано оградио. Иновјерној странци — по нашем мпшљењу — православни духовнн суд неможе ншсакве задовољштине дати, јер би правни реципроцитет захтијевао, да онај, који задовољштине тражи и евентуалну казну прнмп, а то је немогуће и захтпјевати, а камо ли извести. Ово је специјално наше гледиште на надлежност православних духовних судова у парницама за развод смијешаних бракова. Међутим