Istočnik

Бр 9.

ИСТОЧНИК

Стр. '205

Милом Богу хвала са размотрене стране ја немам што да вами приговорим. Ја сам вас гледао, браћо, у истом св. храму овом, у коме од кратког времена служим, како побожно присуствујете св. Литурђији, како се дубоко клањате Богу своме, како са страхом Божјим и вјером прнступате светињи црквеној, — и радовала се увијек душа моја и сузило је од радости око моје, гледајући вас окако побожне, богобојажљиве и скрушене. Али су ми радост ту мутила по каткад чудна њека питања: Еда ли се тај добри народ крсти, клања, метанише, ничице на земљу пада од срца, или без учегпћа његова ? Еда лн то чини само у цркви, у недјељне н празничне дане, нли и ван ње, на сваком другом мјесту, у свако друго вријеме? Да ли се тако влада у цркви за то, што му његови осјећаји, његова чврста вјера, непоколебмва нада и чиста љубав према Богу и светињи Шеговој то налажу, нли само за то, што су и његови стари тако чинили, само за то што хоће да се пред свијетом покаже таким? Да ли и народ овај иосши и даје десвтак од метвице и од коира и од кима, а оставља што је најтретежније у закону: правду и милост и вјеру (Мат. 23,. 23); да ли само уснама иошту]е Бога, а срце је његово далеко од Вога (Мат. 15, 8)? То су питања која се не морају односити на вас, али која се морају нзвести из истакнуте ријечи Христове. Јер клањати се Богу духом и истином не састоји се у томе, да Му се клањамо и молимо само спољашњим знацима и покретима тијела свог, само у Црквн и само у недјељне и празничне дане. Тако је мислила жена Самарјанка, тако су мислили стари Јудеји, тако мисле и давас неки неразумни поштоваоци спољашњега служења Богу. Али немају право, а да иемају свједоче баш ове ријечи Спаситељеве жени Самарјанци: Д&Х' К Когк ... Истииа је жива, да је храм мјесто, гдје непрекидно живи и дјела сам Дух свети и гдје ће бити у све дане до свршетка вијека; да је храм Богом одређено мјесто, гдје се имају вјерни да скупљају на молитву, гдје је нзобиље благодатних дарова, који се саопћавају вјернима у св. тајнама преко свећеника, гдје се чувају нстинити догмати, истинита вјера, истинита љубав. Истина је непобитна) да се нико не може спасти ко не уђе у то благодатно царство Божје, ко се не роди водом и духом (Јов. 3, 5), ко се не крсти (Ммрк. 16, 16); да нико не ће имати жпвота у себи и да не ће у Христу пребивати и Христос у њему ко не једе ши)ела Сина човјечјег и ко не иије крви Његове (Јов. 3, 3). Све је то истина, браћо, шта вшне „сваки онај, коме Црква није мати, не може имати Бога за оца" (Еипријан Ер18(. ЕХШ .) и који иије са Хрисшом, иротив Њега /е, и који не сабира с Њим^ иросииа (Мат. 12, 30). Али ако мн улазимо у цркву само тијелом, а