Istočnik

Бр. 12.

ИСТОЧНИК

Сгр. 285

путем пренесене бјеху руске књиге на словенски југ, потиснувши оданде србуље. С друге стране опет износн нам живо јадно стање српскога народа и српске цркве током XVII. виЈека, када бјеху опустошене и лишене некадашњих украса и драгоцјености срнске цркве, ради чега биједни калуђери мораху одлазити у „писанију" т. ј. на пут ради купљења мплостиње. Истакнућемо јоште да ће оваквим и личнпм радовнма битп могуће протумачити и литерарно опадање код Срба, које се свакако има свесги на материјалне оскудице тадашњих калуђера, ушљед чега је престала свака жеља за душевннм радом, јер је требало мислити како ће се живот одржати од данас до сутра. Своју радњу подијелио је писац на неколико одјељака. У нрвоме одјељку црта он ране средњевјековне везе између старе Српске државе и Русије. Везе ове бјеху двојаке: материјалне и културне. Материјалне се огледеху у помоћи српских владалаца руским манастирима на, Атону Но културне везе су много знаменитије. За вријеме српске самосталности Србија пружа Русији књига а даје јој и знамените људе као Кипрпјана, Цамблака, Пахомија, Логотета и т. д. Пропашћу српске државе дошло бјеше вријеме да Русија, која бјеше у напредовању, врати оне услуге. Јачпм притиском од стране турске све је више сиромашпо српски народ а са њиме и црква, ради чега потребно бјеше ишчекивати помоћ са стране. И већ крајем XV. и поч XVI. вијека монаси биоградског успенеког манастира полазе у Руспју ради милостиње. На својему повратку из Русије почеше доносити и штампане црквене књиге, руско славенскпм језиком, које истиснуше језпк српско словенски из цркве. Писац особито подробно расправља о односима пећске патријаршије према Русији за вријеме Пајсија, Гаврила, Максима и Арсеннја IV. Црнојевића. Ове везе огледале се обично у том, што су митрополити и старјешине на граници пропуштани били у Русију, те добивши милостиње у новцу, црквенпм утварима и књигама враћали се назад. Московски цареви обично би митрополитнма и манастирима издавали повеље, са којима су они сваке седме године имали право долазити у Руспју ради ирибирања милостиње. За вријеме патрпјарха Гаврила стигао је био 1654. с архимандритом Михаилом требињски митрополит Арсеније ради милостиње, а имао је осин тога и изнијети њеке полптичке поруке од стране патријарха Гаврила. Овај митрополпт бјеше мало за тијем прогнан из Русије у Сибир као што прича Павле Алепски, којим се писац обилато послужио, да нам наслика што јасније бављење патријарха Гаврила у Русијн. Знаменити су подаци које нам пружа писац о бављењу седмоградског митрополита Саве Бранкови&а у Русији 1668. године Одатле се јасно види, да је овај даровити јерарх мислпо на ослобођење потиштених Срба иснод турског ига. Но занимљиво је јоште да се тијем актима потврђује Руварчево мишљење да гроф Ђорђе Бранковић није помазан за српског деспота у Једренима 1663. г. него је он то сам измислпо. Особнтог је ннтереса разлагање о одношајима патр. Арсенија 1Н. Црнојевића према Русвји. Ови одношаји, којн проистичу из савремених аката знаменити су стога, што бацају нове свјетлости на питање о пријелазу Срба у земље круне Угарске, на прилике које изазваше тај нријелаз и на број душа који том приликом остави крајеве на десној обали Саве и Дунава да се настани на лијевој.