Istočnik

Бр. 14.

непријатељски били према Њему расположени, па и према Шеговој науци. Зато је Његов одлазак из Гадаринских страиа, кад је метнуо на вагу нихову љубав, значИо, да је морално стање њихово бнло још јадније, него Његових јавних непријатеља. И тако је заиста и било. У једном откривењу Апокалипсиса има ова изрека, за коју Дух зановиједа Тајновидцу, да је преда анђелу лаодикијске цркве: „знам твоја дјела, да нијеси ни студен ни врућ. 0 да си студен или врућ"! (Апок. ТТТ . 1 5.). У жестоким протестима Јудејаца против учења Христова разлијегао се глас срца, глас живе, ма и неразумне прирржености према закову отаца, према предању стараца; жива душа се исказивала и у самим гоњењима, које они дигоше на Роспода, и у самим хулама на Њега, као на разорител,а њиховог вјековног вјеров ња и уредаба. Ту је вриједно било и радити; било је бар иаде, да ће се та жива душа, тај огањ протеста обратити на прави пут, да служи истини. И ватрени и бурни Апостол, који се трипут одрекао ^Господа, сједињава се затим с Њим нераздјељивом везом љубави . . . А по оном хладном. промишљеном одрицању од Господа можемо одмах у Еадарину[и.ма познати људе, на које се потпуно може примијенути ријеч Ду*а анђелу лаодикијске цркве: у њих нема бурнога протеста, они се не гњеве — но не зато, што су били кротки, добри и иезлобљиви, већ зато, што се на њих може примијенути и друга изрека Духа Тајновидцу, порука друге цркве: ,,ти имаш име као да си жив, а мртав си." (Апокал. ИЈ. 1.) У таквом стању духовно-моралног живота Гадаринаца и треба тражити разлоге, ради којих они непојмише Господа, већ се ужасиуше од дјела Његових и добровољно се удаљили од јединога Источника живота и свјетлости. Бадава би смо тражили те разлоге у њихову користољубљу, у привржености земаљском имању —- о чему јеванђеље као што смо видјели, не само да ништа не спомиње, но што не можемо и немамо права ни изводити из њега. Неприступачнима ономе, штоје „Духа Божјег" (I. Кор. П, 14.), мртвима за душевнн живот начинио је Гадаринце не какав посебни њихов порок, већ опћи правац њихова живота, на којега ћемо карактеристику сад и прећи. Нотребно бијаше постепено преобразити сав њихов живот, њихово душевно расположење —- потребно бијаше постепено обрадити ту земљу, да од ње постане она плодна њива, на којој би засијано слово Божје дало стоструки плод. Господ удаљујући се оставио је раденика на тој још дивљој необрађеној њиви. — Када Он у^е у лађу, 1 ) човјек из којега изиђоше бјеси, замоли Га, да остане с Њим. Али му Исус то не допусти, 2 )

') Марко V, 18.

*) Ио јев. Луки — отпустио га је.