Istočnik

Бр. 14.

источник

Стр. 315

нити жалост за изгуб.љеним добром — не! Страх пред ведичанством Непознатога, који их страх натјера, да га признаду бићем необичним, божанственим, удвостручио се, кад је Христос показао Своју моћ кад је страдање једнога обратио у страдање многих. Ту се прије свега показало потпуно противљење Гадаринаца оном поретку живота и обичаја, који је хтио да уведе Вог, који је изненада сишао у њихов крај, 1 ) те већ на првом кораку на њихову земљу показује, какав треба да је тај нови поредак живота и обичаја. То бијаше протест против Чудотворца реформатора, протест пун религиозног сујевјерног страха, малодушан и низак, али и категоричан. Шихова молба Христу ижти ш ми\'к. није била слична Петровој прозби: измди ш шне, акц ; /ибжт*. гр-ћшен-к ес/мк, Господи! — јер у њој није било само оне необичне побожности и поштовања према Господу; њихова молба: иди од нас! значило је: „Ми Тебе не појмимо, ми се бојимо Тебе, чудни Незнанче! Твоја дјела нас само доводе до ужаса, јер нијесу таква, нити то хоће, на што смо ми навикли, с чим смо се ми сродили, с чим и у чему само ми и можемо живјети. Удаљи се од нас, пусти нас да живимо, како смо досад живјели ; ми Те не нримамо, ми нећемо Твоје науке: ми се бојимо и само се бојимо Тебе." И гле, Господ, који је некада с љубављу привукао Петра себи, кад Га је овај молио, да „изиђе од њега", сада без ријечи испуњава молбу Гадаринаца. Јадници! ... Нзихов страх, њихово дрхтање и м< лбн — не гњеве, нити доводе Господа у срџбу против њих; али. бар сад, у садашњем њихову стању, нема ни наде, да ће се они моћи издићи до познања закона божанствене правде и љубави Шима је неп >јмљиВа сама идеја љубави, њима је страна идеја страдања једног. за другога ; њих ужасана и помисао на такав живот. И кл-кзтЈ Господк к'Ћ. кордвлк, возвратнс/А. Жестока, но с правом прњмјећава на то бл. Теофнлакт: „одатле можеш видјети, да Христос не живи тамо, гдје је свињски живот, већ тамо живе демони." Одлазак Господњи је за Гадаринце свједоџба јако жалосног моралног стања. Морамо примјетити, да је Господ дошавши на земљу да научи и спасе људе, постепено их узводио, да могу појмити Шегову небеску (Јов. III, 12) науку и није напуштао Свога благовјесничког труда ни тада, кад Га нијесу примили, кад су Га гонили, притјешњавали — па до краја није престао учити Јудејце. који су особито г ) Држимо, да је ово претјерано. Тумачење ствари је врло добро, али ипак је ово мјесто о божанетву Христову, што би рекли, натегнуто. Јер да су Гадаринци имали јасна појма о Божанству Христову, нестало би у јН » их свијех скрупула у погледу „новог поретка живота и обичаја", јер би тада знали, да је тај нови поредак — пошто је од Бога — најбољи. Него они без обзира па л>»чност Чудотворчеву не пристају на тај нови поредак живота. Лрев,