Istočnik

Бр. 15.

источник

Стр. 365

ма сравнили умне способности и најпростијег дивљака са умним способностима мајмуна највишег рода, Разлика би та била још огромнија, када би усавртпилп мајмуна толико, колико је усавршен пас, кад се сравнп са сродним му по форми вуком пли шакалом". Признавши ту важну истину, Дарвин мисли, да се огромна удаљеност између мајмуна и човјека испуљава безбројним посредним карикама, и да не постоји основне, битне разлике између умних способности човјека и највнших сисаваца. „Огромна удаљеност испуњава се посредним карикама." Па гдје су те карике? У садашњем стању пошљедни дивљак, по признању самог Даркпна, неизмјерно је впши од најсавршенијег мајмуна; те дивљак не може бити кариком, која спаја човјека са животињама. Прелазних форми нема; у крајњем случају, чак ни палеонтологија их не открива. Додуше Хексли би рад да се са палеонтологијом испомогне, те пита: „Нема ли зар у дубљим слојевима земљиним остатака човјека који би био сличнији, ближи мајмуну?" Но одмах затим сам одговара, да ће то тек вријеме показати. А ако је татсо, зар није рано проповлједати хипотезу о постанку човјека од животиња? Дарвин вели даље, да је разлика међу интелектом дивљака и мајмуна квантитативпа, а не битна, те да животиње обладавају истим оним духовним силама, којим и човјек, само у нижем степену. Нико^ без сумње, неће одрпцати животињама извјесне психачке силе; оне имају органе за психичка осјећања, и отуд су способне да осјећају; имају ове или оне нагоне, који изазивају разпе покрете; развијен им је нервни систем, који управља покретима. Тако видимо. да жмвотињп осјећају глад и жеђ, приближавање непријатеља и опасности; осјећају задовољство и жалост и т. д. Каква сила управља свим сличним појавима — то ми не ћемо ријешити. Св. Писмо говори, да животиње имају душу, из које потиче осјећај и покрет; у људској науци пак постоје два мишљења, једни учењаци признају, да животиње имају личну животну силу, не одређујући ипак њена бића, адругиодричу то лично начело, надајући се да ће моћи објаснити те психичке појаве из опћнх природних сила. Али не лежи у овом главно питнње, којим се бавимо, већ у том, да ли имају животиње ону способност, која се у човјеку испољава у суми познања, које се сматра за највеће богатство на свијету. Дарвин се труди да докаже, да ту високу способност у најнижем степену имају и најсавршенији родови животиња и према томе, да се човјек својим разумом разликује од њих само квантитативно и да није постигао те силе као какове привилегије. Да потврди своје мисли, наводи много факата из живота пчеле, мрава, дабра, пса и