Istočnik

Стр, 300

источник

г.р 15.

би језичнички свијет примио учење Христово и ступио у царство Божје. И опи, који у наивности својој мисле, да су хумпие пдеје пашпх дана директнп погаљедица моралног развпћа човјечанства, а пе ис кључиво велики илод хришћанства, треба да зароне у унутрагаљп смисао догнђаја на гадаринској обали галплејског мора. Одговор Гидарипаца Госиоду — то је одговор цијелрг језичништва, одговор циЈслог 1ириродног, самом себи остављеног човјечанства, одговор на иозив хршиЛански кад се први пут у свијету јасно чула проповијед о љубави и милосрђу . . . Они, који су имали закон: око за око, зуб за зуб — били су много способнији, да се одазову томе позику. Заиста, није био Закон сувишан, није био промисао узалудаи, нијесу биле беенлодие страшне пророчке ријечи: све је то од тврдовратог и непокорног народа пачинило њиву, на којој се могла сијати благовијест Новога Завјета. Избрање јеврејског народа и в-фењо његово од стране Бога иије била присграсност Божја према онпма, који су били дјеца Аврамова, као што су то они сами мислили; не, оно није било толико пичаст, кплико потреба за свјетск о рд аоење^ Није бадава Господ сву Своју науку проповиједао меЈју Јудејц1ГмагТЈ>ега су гонили, мрзили, убили Га. — но Његово учење сачуваше и предЛДОше■■■свијету. Језичнички Га свијет није гонио, но — ево како се свршио први покушај проповиједи Његове међу њима. Овдје је било горе: равнодушност, потпуно непојимање, презирање. И да се Господ јавио на земљи међу језпчницима и међу њима вршио службу Своју — Њега може бити не би убили — али Он нпје хтио да се јави међу њима, јер је требало, да Он буде убијен, а наука Његова зар не би и на форуму римском и у ареопагу атинском била од истог успјеха, као и код Гадаринаца? Сјетимо се, како се образованп Грци у атинском ареопагу, кад им апостол Павле проповиједаше васкрсење мртвих, само осмјехнули: шта би било, да је и Господ Своју науку о свеопћем братству, љубави и безувјетној моралној чистоћи проповиједао н. пр_ у центруму тадањег десоотизма, у Риму? .... Зато Он тамо није отигаао; тамо није трезао Он ићи, већ Петар и Павле. Он се и од Гадаринаца одмах удаљио, чим су Му својом молбом доказали, ди Га не трпе. Његов пут у Гадару бијагпе од велпка зпачаја, али само у том смислу, да се види одговор на питање: загато Он не оставља Свога твр о,овратног народа и ие обраћа се са Својом науком, као послије Његови апостоли, онима, за које је Сам рекао: и имк! оицк| илилгк, гаже ме с$тк Ж дкора гегик и т ма лш подоЕлгп * прикести 1 ).

') Јов. X, 10.