Istočnik

Бр. 16.

ИСТОЧТШК

Стр. 401

КњиЉевне би/вешке, — Прошле године изашда је у Москви (друго издање) књига „Очерки внутренои исторш византшско-восточнои церкви в ћ IX, X, и ХГ. в г Ј5кахЂ и од познатога професора А. П. Лебеђева. У књизи су четири одјељка. У првом одјељку износе се узајамни одношаји између цркве, државе и друштва у Византији од IX—XI. вијека. У то доба опажа се у тамошњем друштву силан напон ка религијозности, но све то није могло сузбити некоје рђаве стране друштвене, као што су завјере, побуне и револуције против визант. владара, суровост владавине према маси народа. Црква је дакле имала велику задаћу, да исправи ове мане, но ту њену задаћу отештавао је њен пезгодан положај према највишој државној власти. Византијски владари и свјетско законодавство признавади су у теорији независност цркве, но у пракси било је друкчије, јер су гледали да је потчине. Као примјер истиче проф. Лебеђев поступак државне власти према патријарсима Игњатију, Фотију и Николају Мистику. Црква опет опирала се и чувала је своја права колико је могла, што свједоче и многобројна факта из тога перијода. Сјетити се ваља само енергичног држања патријарха Полијевкта у ствари женидбе цара Никифора Фоке пред крај 9. вијека. Но с друге стране опет помагали су владари цркву у материјалном ногледу, али зато лаћали се рјешавања у питањима чисто духовне природе. У другом одјељку разматра Лебеђев детаљвУ пору^ну борбу између Фотијеваца и Игњатијеваца у IX. вијеку, а за тијем прелази на трвење између нартија Николајита и Јефтимита. Онртавши тако поједине фазе ових борбн прелази писац на разматраље опћег стања византијске јерархије и њенога дјелања од IX.— XI. вијека. Трећи одјељак поеветио је писац проучавању византијске образованости, богословске науке и литературе. Поредивши овај перијод са ранијии перијодом иконоборства тврди писац да је у овом кашњем перијоду образованост знаменито одмакла унапријед. Главна црта овога иеријода је, да се свјетска наука приближава теологији, али за то губи она од оригиналноети, мијеша учено са ненаучним и т. д. Главни представници богословске науке у том перијлду јесу : патријарх Фотије, Лав Философ, Симеон Метафраст и Михаило Псел. Но опажа се у то вријеме и утјецај Платонове и Аристотелове философије на богословску науку. У четвртом одјељку разматра писац различите правце у религијозно-умном животу Византије од IX.—XI. вијека. У тој епоси констатује Лебеђев ове струје: сгрого ортодоксну (патријарх Фотије), конзервативно-ритуалну (патр. Михаило Керуларије), конзервативно-спиритуалну (Теофилакт, архиеп. охридски) и спиритуално-либералну (Симеон нови богослов) На завршетку говори писац о јереси Павликијана, Евхита и синовима сунца. У прилошцима детаљао се разгледа судба цркве за вријеме владецара Никифора Фоке и одношаји византијске и римске цркве од IX.—XI. вијека. — Прошле године угледало је свијета опсежно дјело И. Соколова „Очерки исторш православнои грековосточнои церкви вх XIX. в^к^ћ " Књига обухвата 346 страница, а састоји се из приступа, десет глава и два прилошка. У приступу (стр. 1 —12) се карактерише јуридички и фактички положај грчко-источне цркве под Турцима од пада Цариграда 1453. г. до почетка XIX. вијека. У глави првој (стр. 23—61) описује се спољашње стање цариградске цркве у XIX. вијеку; у другој глави (62—86) излаже се дјелатност цариградских патријараха у XIX. вијеку; глава трећа (87—123) говори о устројству управе и положају свећенства цариград. цркве у XIX. вијеку; четврта глава (124—161) бави се етањем монаштва; пета је