Istočnik

Стр. 38

И С Т 0 ч н и к

Бр. В.

најчуднији догађај, који је био излазна тачка за сву проповијед апостолову, а тај је, да је умрли на крсту и положеви у гроб Христос устао жив из гроба „Гакожс ХрТстост* воста Ш лирткмхт* сиакок> отчем таки> и /ми во п'Внок/КН1И жизни \однти нлчнелп^", пише апостол Римља" нима (VI. 4.). Да у овоме случају он не понавља бајке, коју је не знам ко измислио и он јој лакомислено повјеровао, него да саопштава факат, који је он строго испитао, то ми видимо из шегове друге посланице (1. кор. 15. гл.), гђе се апостол позивље не просто на то, што му се непосредно сам ускрсли Господ показао на путу у Дамаск, него редом на све појаве Христове послије Његова ускрснућа, о којима читамо потанко казивање у нашим јевав^ељима. На тај начин у ријечима апостола савременика Христова, који се лично дружио са најближим ученицима Христовијем, ми налазимо јасну и позитивну свједоџбу о чудном ускрснућу и вишепутном јављању ускрслога Роспода, о чему нам казују потанко наша јеванђеља, била она не знам кад и од кога састављена. — У споменутој посланици Коринћавима (15. гл.). апостол пише: да Христос „ Тлкиса Киф-к" овим се потврђује оно, што је речено код Луке 24, 35; а за тим „единонлдЈСАТмлЈТ*" ученицима — ово доказује, да је истинито казивање, да се Христос јавио ученицима у вече на сами дан Свога ускрснућа, о чему читамо и код јеванђелиста Луке (24. 36.) и Јована (20. 19.). — Дал>е говори апостол, да се послије тога ускрсли Господ јавио „ воиј лати сцјтт* крлтталп? едино!«" — што потврђује речено код Матеја (28. 16); а „по толгк У лкиса 1лки>к8" наложивши му, да сабере ученике у Јерусалиму, — на што се указује у Дјелима ап. (1. 4.); и на пошљетку јавио се „л11остоли '/и г ћ. вселгк " у Јерусалиму пред вазнесењем на небо, о чему се спомиње код јеванђелиста Луке (24. 50 и 51.). У наведеном низу свједоџаба о јављању ускрслога Господа или што је исто о Његовом чудесиом ускрснућу најважније значење има казивање апостолово о појави Христовој „воле пати си>т г к вјитТалгк единонЈ (заједно)". Очевидно је, да се такова појава не може узети за халуцинацију, варку чула, болесно-субјективну визију или унутрашњу машту, коју да човјек ненормално види каткад спољашње и у будном стању, као што то бива у сну (сањање). Појави, која је у исто доба била на очиглед 500 људи, без сумње мора се припнсати објективна фактичност. За то баш и сам апостол тој појави даје особиту важност и још јој диже значење псзивањем на то, што су и у то вријеме, кад је он ову иосланицу Коринћанима писао, још многи свједоци споменуте појаве живили, па су и сами лично могли посвједочити истину ускрснућа Христова (I. кор. 15, 6).